Za sve prve ljubavi
Imala je pegice. Vozio je plavi bicikl. Došla je u trećem razredu, iz Amerike. Bio je najbolji u fudbalu. Jednom mi je pozajmila gumicu, uz smešak. Počupao me za kiku na likovnom, to je bio moj najsrećniji dan! Odselio se u petom. Njene rođendanske žurke sam čekao po 364 dana, samo da mogu da je poljubim u obraz dok joj čestitam…
Svako od nas ima jednu baš ovakvu rečenicu koja prva iskoči iz memorijske kartice na sam pomen prve ljubavi. Ako ne računamo one neozbiljne simpatije iz obdaništa, složićete se da su prve ljubavi (obično školske) baš one koje nas obeleže za ceo život. A da mi to ni ne znamo.
Da li zato što se tada nekako najčistije voli, što prvi put prepoznajemo tu emociju ili možda zato što te naše simpatije tada još nisu postali ljudi sa svim onim što odraslo doba nosi: nervoza, nesigurnosti, prevrtljivost i šta god biste još dopisali na tu listu.
Tada se sve svodi na pogled, smešak, eto vidite i poneko čupanje za kiku, stidljiv poljubac u obraz, tu i tamo neko slatko ljubavno pismo (kog ne daj Bože da se dočepa ostatak odeljenja, onda si u obavezi da negiraš zadovoljstvo i da se zajedno rugaš sa svima a srce ti se cepa)… I pametnom dosta.
Koliko li je dnevnika trpelo obimne elaborate jednog pozajmljivanja zelenog flomastera ili pitanje: Koji je sledeći čas? Ni profesionalni profajleri se ne udubljuju toliko u svaku milisekundu mimike tog susreta, varijacije u tonu glasa, pokrete obrva i sve ono što se može pročitati u očima (i nakititi, naravno). To su stranice i stranice o tome kako mu je sigurno bilo zgodnije da pita Miloša za flomaster jer je on 14 cm bio bliži od nje (kako je kasnija rekonstrukcija tog istorijskog događaja pokazala) ili Nenu koja je bila sa leve strane a pošto je on levak, sasvim logično je bilo nju da pita. Ali, ne, on je odabrao baš nju da pita za zeleni flomaster iako je sasvim lepo videla da je krošnju već nacrtao ali, od debelog Miše nije mogla da vidi ostatak crteža pa da tačno utvrdi za šta mu je bio potreban baš zeleni flomaster. Vera se čak kune da je videla dva zelena flomastera u njegovoj pernici, ali Vera voli da izmišlja pa se na tu činjenicu ne treba stoprocentno osloniti. I tako, eto materijala da se sve do ponoći ne spava, da se ustaje i dopiše važna stvar, da je tog dana imala onaj duks sa medvedićima i da ga od sad forsira jer joj je doneo toliko sreće.
Onda dođe peti razred. I odjednom, tu su neke kobajagi žurke za rođendane. Roditelji čak odu kod komšije na dva sata i u tom kratkom vremenskom periodu, mnoge velike prve ljubavi su načinile svoje prve korake.
Da li je to bio poziv na ples uz sentiš, ili ti je doneo sok i seo kraj tebe ili ste se sreli u liftu i kad ste pozvonili, on te hitro uhvatio za ruku, da uđete kao par (a tog šuškanja i komešanja kad ste ušli, tih čuđenja, veselja drugarica, kiselih osmeha onih devojčica što ga simpatišu, i ucveljenog pogleda tvog bivšeg dečka iz vrtića – majko moja, pa to je i drama i komedija i triler sve u jednom) – kako god da je bilo, i sami ste svesni da je to uvodna špica za film o tvom ljubavnom životu. Ili ono: tako je sve počelo.
A počelo je obično na žurci, ređe na velikom odmoru zbog večite smetnje neozbiljnih dečaka koji ometaju svaku emotivnu akciju svojim ruganjem i glupiranjem. Nastavilo se ponekim bioskopom, šetnjom po parku, ćućorenjem kada se celo društvo skupi u školskom a vi sednete na kraj stepenica da gugučete kojekakve nonsense ali, vama najvažnije. Pa još ako neko od golupčića ima i psa, pa tek tu je prilika za mnogobrojne kratke susrete. Ako bi tu uletela i neka ekskurzija ili izlet, pa sreći ne bi bilo kraja.
I tako to traje, pišu se inicijali po klupama, urezuju se datumi na vrata školskog toaleta, neki mangupi i „overe“ auto lakom zid prekoputa njenog prozora, poklanjaju se ispletene narukvice, neke knjige sa simboličnim značenjem, mamina ogrlica, tone slatkiša… I sve deluje kao da će trajati zauvek. U stvari, oboje su ubeđeni u to.
Ali, onda se obično desi nešto.
Nebitno šta. Druga simpatija, pubertet u punom zamahu, strah, dosada… I šta biva?
Jedno malo srce obavezno pukne na hiljadu komada. I budite uvereni, taj prvi krah boli više i od razvoda. I deluje da se nikada neće sastaviti to srculence i da nikada neće voleti kao nju ili njega. Deluje da će svaka kika do kraja života da ga podseća na nju a da ona neće moći ni da pogleda košarkašku loptu jer će odmah briznuti u plač. I lepo kaže Mika:
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.
I mame krše ruke, tate odmahuju istim u stilu proći će. Bake prave poslastice kao da je srednjovekovna gozba na dvoru. Drugarice zabrinuto dolaze i izmišljaju utešne priče kako su ga videle a on nikad ružniji i pun bubuljica. Drugari forsiraju sportske akcije, tobož laknulo im je jer nije ona za njega, nema pojma kako je imao sreće što ga je ostavila, a i raspitivala se ona mala plava Mila za njega.
Ali, ne vredi. Srce u paramparčad.
I tako, brat bratu, jedno čitavih mesec dana. Ono da će trajati zauvek, da nikad nećeš ozdraviti, da ne možeš ni da pogledaš drugog dečaka ili devojčicu, da nećeš jesti i da ćeš nositi samo crno – to mačku o rep.
Pozove te onaj slatki vaterpolista iz VII2 na sladoled, pita te ona vesela devojčica sa kratkom kosom da joj pomogneš iz matematike ili ti pošalje zahtev za prijateljstvo stariji dečak što ima one strava patike i kad ono – srce kao novo. Treperi ustreptalo, hoće da iskoči iz grudi i baciš se u svoj ormar da odabereš baš najlepšu kombinaciju za sutra (i to traje i traje i prolaziš od ushićenja kako ti stoji mornarska haljina do očaja da nemaš šta da obučeš). Malo mazneš i tatine kolonjske vode ili mamine maskare i hajde sve Jovo nanovo.
I u mašini si. I mogućnosti za svetlu budućnost su nebrojene. Shvatiš da ti lepše stoji njegovo prezime nego od onog što ti je slomio srce (jer nema ni Č ni Ž ni Š u sebi, a ti baš šuškaš) ili da ona isto vozi rolere pored reke što je onoj šmizli bilo predosadno. Volite istu seriju i imate isti telefon. Oboje volite krofne sa džemom a ne kremom a možda su tvoj tata i njena mama školski drugari. Sve neke slučajnosti koje život znače.
I prebolela si prvu ljubav iako te žacne kad se na žurci kod Ane pojavi sa novom devojkom ili kad skrati kosu pa je još slađa. Život ide dalje, ali taj srčani lom ostane negde u malom mozgu da te podseća kako je sve u ovom životu prolazno. I napunićeš i 30 a trgnućeš se na neku pesmu ili kad vidiš da neko najviše voli kombinaciju kečapa i majoneza bez šunke u sendviču, srce će malo preskočiti ali, nastavićeš dalje.
Najvažnija lekcija u životu je naučena, prebrodio si je junački i spreman si da se suočiš sa svim što ti život nosi. A kao podsetnik koliko je taj prvi poljubac sladak, evo jednog recepta za tortu koji najviše na njega liči. Pozdrav za svaki smešak i uspomenu koju ova poslastica donosi. Svi smo bili tamo i svi znamo o čemu se priča čak i kada se ne kaže ni jedna jedina reč.
Živele prve ljubavi, najlepše i najteže! I poseban pozdrav za one kojima je baš neka Višnja slomila malo srce.
Čokoladna torta sa višnjama
Priprema:
Uključite rernu na 160°C. Na pari istopite čokoladu, margarin, kakao i mleko. Mešajte povremeno da se svi sastojci sjedine. U posebnoj posudi umutite penasto jaja sa šećerom (10-15minuta). Prohlađenu čokoladnu smesu ulijte u jaja pa pomešajte. Na kraju ubacite brašno i kratko mutite dok se ne sjedini. Ulijte u okrugli pleh koji ste podmazali i obložili papirom. Pecite 1h.
Višnje ubacite tako zamrznute u šerpu za sos pa stavite na slabu vatru. Ubacite šećer i liker ako koristite. Kada se istope višnje i šećer probajte pa dodajte šećer ako je prekiselo, a zatim dodajte i gustin koji ste razmutili sa 3 kašičice vode. Kuvajte dok ne proključa pa ostavite da se ohladi. Napomena: Ako je sos pregust nakon gustina razblažite ga sa malo vode dok je još na vatri.
Fil od čokolade napravite tako što ćete slatku pavlaku ugrejati u šerpi na tihoj vatri dok se ne pojave mehurići na obodu. Pavlaka ne sme da proključa ali mora da bude dovoljno topla da bi istopila čokoladu. Čokoladu za to vreme naseckajte što sitnije pa je prelijte vrućom pavlakom i mešajte dok se sasvim ne istopi. Ostavite da se ohladi do razmazive konzistencije. Ukoliko vam se previše stegne samo je kratko vratite na vatru i mešajte.
Kada se svi delovi ohlade ostaje vam samo da ih sastavite. Koru isceite na pola pa prvu premažite 1/3 fila na koji razmažite ceo sos od višanja. Perklopite drugom korom i prekrijte je ostatkom fila. Torta će biti najlepša ako je budete služili na sobnoj temperaturi uz liker od višanja.
Sastojci:
Kore:
- 250g Dijamant Expert margarina
- 300g kvalitetne čokolade za kuvanje
- 2 kašike kakao praha
- 125ml mleka
- 6 jaja
- 85g žutog šećera
- 220g kristal šećera
- 150g brašna
Sos od višanja:
- 250g zamrznutih višanja
- 2 kašike kristal šećera
- 2 kašičice gustina
- 2 čašice likera od višanja (opciono)
Čokoladni fil:
- 400g kvalitetne čokolade za kuvanje
- 290ml slatke pavlake
- prstohvat soli