Evo je. Ušla je bez kucanja. Vetrovita, plahovita, kažu i kišovita. Jesen nam se prišunjala kao tigar, osetili je, ni čuli nismo. Širom je otvorila vrata ormara i prvo je izvukla čarape. Toliko ih dugo nismo nosili da smo zaboravili šta je peta a šta su prsti na njima. Dobacila je i poneki džemperić, štepane jakne, onim osetljivijim i kapute, i tu i tamo poneku laganu ešarpu.

Uveče sedimo u baštama kafića na silu, baš kao u maju – kad su dani topli, a noći u baletankama sibirske.

Širom otvorene prozore koje nismo zatvorili od aprila, pritvorili smo ali, još nemamo srca da ih skroz zapečatimo.

Neki od nas su i promenili mod klime sa hladnog na toplo. Neki su izvukli i kalorifere. Opet fenom sušimo kosu. Počeli smo da gomilamo knjige i preporuke za serije. Mrzi nas da skoknemo na pićence. Psa šetamo za nijansu kraće. Ujutro nam se duže spava. Vade se pidžame i jorgani, frotiri stoje složeni na dnu kreveta, tek reda radi.

Ćebence smo prebacili preko kauča, zlu ne trebalo kada počne film. Pali su i prvi čajevi i neke rane mandarine. Kreću pite od jabuka, cimet golica nozdrve.

I tako to krene. Prvo se tobož iznenadimo kako je zahladnelo, onda jedva dočekamo da uskočimo u čizmice sa letnje rasprodaje. Stopala naviknuta na sandale se jogune u zatvorenoj obući, kao hipik u odelu.

I nije strašno. Ne nedostaju nam oni ludo vreli dani, sparina i težina. Odmor je odavno izbledeo u sećanju a japanke se tužno vuku po kući, totalno poražene i ponižene kada ih navučemo sa sve čarapama. Jer, još uvek ne vadimo zimske papuče, kao rano je, a već smo pronašli prošlogodišnji labelo u kaputu.

Cegere i pletene torbe je sad već neukusno sparivati sa ostatkom autfita, štrče i prosto im je neprijatno dok se naručuje topli potaž od bundeve u restoranu.

Tu smo. Vreme je za nove odluke i novo slaganje toplije odeće u ormar, izbacivanje suknjica i šorceva. Jedva smo nahvatali dete da isproba sve prošlogodišnje farmerke i da napravimo bilans u šta sve neće ući i šta je potrebno obnoviti.

Smrkava se ranije, sa terasa se polako unose radio, jastuci i tu i tamo neki televizor. Počinju svađanja oko pušenja u kući jer je napolju hladno. Boja se skida neverovatnom brzinom i odjednom više nismo preplanuli i sveži, već se na lice polako navlači jesenje bledilo sa malo rumenim obrazima od vetra koji šiba bez ikakvih pravila.

A u vikendicama i dvorištima haos. Vade se kazani, skupljaju se drva. Dovlače se džakovi paprika i paradajza, svežnjevi luka, oštre se noževi i skuplja se šarena ekipa – od mudrih sedih glava koje odokativnom metodom i bez probanja određuju besprekorne razmere sastojaka za zimnicu, preko novopečenih nevesta koje donose poneki trik iz svoje familije dok ih sede glave sumnjičavo gledaju kako “izvode neke moderne kerefeke, zna se kako se peče paprika”, sve do dece koja musava i razdragana lete tamo vamo, dok izbegavaju vešte ruke majki i baka koje bi da im navuku još jedan džemper ili barem prsluk.

Tegle su dezinfikovane i spremne, ove godine ih je još više jer se kuma prijavila za četiri tegle a tetki da na oči ne izlaze bez barem 7. Valja poslati i studentu, a i ova mala raste kao iz vode, trenira kao za Olimpijadu i tamani zimnicu kao od šale. Biće tu i slava i godišnjica, pa četiri rođendana i ko zna koliko spontanog svraćanja gostiju koje uz zimnicu, prepečen hleb i rakiju uvek imaš lepo da poslužiš.

Jesen je stigla a sa njom i sve njene draži.  Počinje festival mirisa i ukusa, šerpe spremno čekaju kukuruze, rerne bundeve. Još uvek se veća o količinama pekmeza i ljutenice, rasprema se podrum i učvršćuje polica za zimnicu na njemu. Nalepnice su spremne a sad već drugak, ispisao je najlepšim rukopisom, sav ponosan, sadržaj tegle i datum.

Usput ka vikendici, pored automobila koji parkirani prodaju one crvene džakove paprika (koji posle savršeno služe za pranje tepiha, neuporedive sa bilo kojim sunđerom ili četkom iz drogerije), pala je odluka da će ove godine prevagnuti ljutenica. Pekmeza još ima par tegli od prošle godine, a ljutenice je nestalo još za slavu.

Uz gunđanje sladokusaca i nevernih Toma, koji smatraju da je 25 tegli ljutenice besprizorno preterivanje, tovare se paprike u kola, vezuje se kanapom gepek jer vire i prepire se oko recepta. Svaka porodica ima svoj tvist i svako vuče na svoju stranu. Na kraju uvek ispadne neka treća varijanta ali, uspešna i dostojna divljenja svakog gosta, pa i tašte.

A šta je u stvari ljutenica?

To je pikantni namaz od povrća. Po teksturi i ukusu je sličan ajvaru, ali je nešto ljuća. Ljutenica se najčešće priprema u Bugarskoj, a kod nas u Vranju. Jede se bez predrasuda, uz meso, sveže povrće, pečeno povrće, na hlebu ili uz grickalice.

U nastavku je jedan specijalan recept za ljutenicu, oko koga neće pasti razmirice i koji je u stanju da ujedini ne dve, negó i više od pet porodica, okupljenih na placu i naoštrenih da se kući vrate sa zimnicom baš po svom ukusu.

Uživajte u pripremi, jeseni, ušuškavanju i mekim džemperima. Uskoro će i kestenje, dobovanje kiše po prozorima i vince uz film dok vetar fijuče.

Jesen stigla, zimnice moja!