Mog tate nema već više od godinu dana. Mi nikada nismo puno razgovarali, ali smo se uvek dobro razumeli. Kada bismo našli neku zanimljivu temu za razgovor, to bi trajalo satima. Nikada svoje godine i iskustvo nije smatrao svojom prednošću, jer kada bi mu neka oblast koju ja dobro poznajem bila neispitano tle, slušao bi me bez treptanja. Jedna od stvari koja je bila tako karakteristična za njega, bilo je to da je hranu mnogo voleo. Ponajviše je voleo meso, pa je nama-svojim ukućanima, stalno nutkao najbolje parčiće, iako niko od nas meso nije voleo na taj način kao on. Iako nisam ljubitelj mesa u tolikoj meri u kolikoj volim povrće i testeninu, jedan dan će mi zauvek ostati u sećanju, kao dan kada smo tata i ja jeli praseće pečenje, koje ću celoga života pamtiti kao najslađe. Bio je Đurđevdan, moja omiljena slava, jer se pada u proleće. Uobičajena užurbanost u kući pre dolaska gostiju, kao i seckanje salata bila je normalna pojava toga dana. A onda, kao da slutim da će to biti i naša poslednja zajednička slava, nakon višegodišnjeg tatinog moljakanja, te godine sam mu se napokon pridružila u njegovoj misiji-da krišom od moje majke naseče najlepše parčiće pečenja i da ih na miru pojedemo, dok gosti još nisu stigli. Naša trpeza bila je improvizovana-razdrndana stolica, umesto stolnjaka papirni džak od brašna, kojim je bilo pokriveno pečenje; po parče svežeg hleba u ruci i nula pribora-jeli smo rukama. U tatinim očima videla sam ponos, radost i ushićenost, jer radimo nešto „protiv pravila“. Naravno, majka nas je ubrzo otkrila i iako besna, ništa nam nije rekla, jer je naša „nevaljalost“ bila jača od njenih pravila. Tako smo nas dvoje, nasred sobe, sedeli iznad tepsije sa pečenjem i jeli meni najslađi obrok u životu, dok je mama obletala oko nas i ribala pod, a mi se samo nestašno kikotali na njene psovke u bradu.
Tatina mala pobeda
