Mekane mirisne mekike

Mekane mirisne mekike

Miris mekanih,rumenih mekika,sirio se kucom,dvoristem i znao da izlazi cak do ulazne kapije.Takve mekike,taj ukus,nikad i nigde nismo osetile ni moja sestra,ja pa ni nasa deca.Nekako nasa majka je uvek znala da ce taj ukusni,mekani,przeni komad hlebnog testa biti nesto sto ce nas obradovati i usreciti.Svaki poceti posao se ostavljao kad je to trebala da zamesi i isprzi.Vezala bi kecelju,bila nasmejana i srecna,dok je spustala testo,veliko kao sam tiganj,u vrelu mast.Redjala je te przene,slasne krugove jedan na drugi a mi smo zeljno cekali da sednemo za sto.Mazali smo ih ajvarom,sirom,sta god je bilo,a kad bi se slanih najeli,mazali bi pekmez od sljiva.Tata je bio kao dete i uvek je jedva mogao da pojede jednu.On je bio srecan kada vidi da mi slatko jedemo,pa je kasnije govorio majci,da nam spakuje da imamo i za decu,kad odemo kuci.Ali,danas,dok pisem ovo,suze mi naviru na oci,jer su prosle godine za manje od mesec dana,i nasa divna majka i brizni otac,otisli tamo,odakle se niko nije vratio.Svratimo sestra i ja,onog mirisa przenih mekika vise nema,nema nicega.Znam samo da je to bilo nesto sto nas je sve radovalo i u cemu smo beskrajno uzivale.Ne znam koliko sam puta pekla mekike,ali to nije to.Necu ih ni praviti vise,jer me uvek rastuze i jako placem.Neka sve ostane onako lepo i veselo dok smo masnim rukama kidale vruce,najsladje testo na svetu i ćakulale,sa najboljim roditeljima na ovoj planeti.




Ocenite članak
[Ukupno: 0 Prosečno: 0]