U sedamdeset i kojoj godini života, nešto nakon što nas je baka napustila, deda je bio pimoran da po prvi put uzme lonac u ruke – uz po jednu temeljno iščitanu stranicu jugoslovenskog kuvara na dan.
Čovek koga smo do tada ponekad uhvatili kako pravi sendvič ili kajganu, sada je spremao prolećni sataraš, spanać sa mesom, pa i ribu. Znao je da nema bakinu veštinu improvizacije, pa je recepte pratio sa religioznom doslednošću. Većinu sastojaka je sam birao u bašti, a ostalo donosio na plavom biciklu iz obližnjeg marketa.
Nisam sigurna da li je svakog dana kuvao, ali za nas je uvek spremao nešto posebno. Vremenom se njegov savršeno zapečeni grašak ustoličio kao omiljeno jelo, a on bi ga, kada je znao da dolazimo, pripremao celog popodneva.
Verovatno nam nikada nije rekao da nas voli, ali mi smo to svakako znali.
Mladi kuvar od 70 godina
