Tatina tetka Nadežda Pavlović je imala jedan rokovnik mali u kom su joj bili zapisani recepti koje je često spremala a po nečemu su je zadivili. Tako je na primer zapisala jednu koricu za tortu pored koje stoji “čudo korica jer je možeš filovati čime ‘oćeš pa i kafenim filom“. Nadežda Pavlović drugo dete Alekse i Jule Pavlović je imala zacrtan put od malih nogu. Ako joj bude išla škola da završi maturu i da se uda u 18-toj godini za uglednog mladoženju. A ako joj škola ne bi išla kako valja da se uda i ranije. I tako je ona završila maturu i u osamnaestoj godini se udala za kapetana kome nažalost ne znam ime i prezime (možda sam i znala ali sam zaboravila) iz jako bogate Nišlijske porodice.
I naravno, to je bio ugovoren brak. A bila je jako lepa i sa “debelim“ poreklom pa joj nije bio problem da se uda. I posle 7 godina braka kako nisu imali dece ona pita muža ovako: “Ja vidim da mi očigledno dece ne možemo da imamo. Da ti meni prepišeš jednu kuću i jedan vinograd da se ja obezbedim za starost a ti ćeš verovatno da tražiš ženu koja će da ti podari potomstvo.“ On je tada već zbog nekih zasluga brzo uznapredovao u vojsci pa je dobio čin pukovnika. Međutim sve kuće i svi vinogradi koje su posedovali kao i lokali po Nišu pripadali su njegovom ocu tako da je morao oca da pita. “Kad ja umrem ti radi šta hoćeš i prepisuj kome hoćeš, a dotle je sve moje“. I on tako ispriča tatinoj tetki kako otac ne da.
Ona se pokupi i vrati kući kod roditelja. Tri dana su morali da je kriju od oca jer je u to doba tridesetih godina bilo bruka i sramota da se vratiš kući i razvedeš. Posebno ćerka uglednog političara i načelnika. Jedva je prihvatio to moj pradeda, njen otac, ali šta je tu je. Posle se udala za gospodina Jovču sa kojim je najlepši deo života provela. Proveli su rat zajedno pa posle rata u savezničkom bombardovanju Niša sve im je bilo srušeno. Od jednog sjaja i raskoši prešla je da živi u drvenu baraku i kasnije posle rata u neke tipske kućice koje su dobili za stanovanje jer se predratnoj buržuaziji sve oduzimalo a dodeljivao im se prinudni smeštaj.
Dece nisu imali. On je nju držao kao malo vode na dlanu. Vodio je u banje jer tada je važilo da gospoda ide u banje a radnička klasa na more. Nisu imali puno para ali su imali mnogo ljubavi jedno prema drugom. I zato je ona uvek govorila da je sa njim bilo nešto posebno. A i moj tata ga je mnogo voleo. Na veliku žalost on umre šezdesetih godina i baka Nada se udavala posle toga još dva puta i sve muževe je nadživela i sahranila kao one bake iz filma “arsenik i stare čipke“ 🙂
Htela je ona po peti put da se uda ali je moj tata sprečio jer su hteli da je prevare za stan. Pošto je bila obolela od arterioskleroze u svoj svojoj demenciji je pominjala kao treba da se uda za Miću i kako je on čeka. Umrla je ’96. u 88. godini na žalost potpuno dementna ali tri stvari je uvek pominjala. “Moram da se doteram i spremim otac naredio dolazi nam Nikola Pašić da boravi nekoliko dana i stigao je frizer da na kolmajz pravi talase i treća naravno Mića. Bila su to neka