Poreklo reči “urnebes” je toliko interesantno da moramo ovaj tekst da počnemo baš time.

Sigurni smo da pojma niste imali da se ime rado viđenog gosta u svakoj pljeskavici sastoji iz dve starosrpske i praslovenske reči. Prva je “urinuti” ili “riti” i označava padanje sa visine. Druga reč su “nebesa”. U ovoj kombinaciji je zauvek ostao upisan strah koji su naši preci imali – strah od smaka sveta koji su zamišljali veoma slikovito. Naime, naša stara tradicija apokalipsu je zamišljala isključivo kao padanje nebesa po glavama ljudi. Staro je i od antičkih vremena rašireno verovanje da će svet propasti tako što će se samo nebo ili nebeski svod prolomiti ili srušiti.

Dakle, urnebes. Haos, padanje sa nebesa, ludilo, raspašoj… Zašto se onda tako zove jedna salata, koja to čak i nije? Jer, urnebes je pre svega namaz.

Pa, prvo što treba da shvatimo je da urnebes dolazi iz Južne Srbije. Tamo gde teče vrela krv u venama, gde se strasno voli i još strasnije peva o tome. Gde se u kafanama nađeš sa glavom među šakama zbog slomljenog srca ali, odmah potom te sledeća pesma potera na sto. Dakle, urnebes u malom.

Sledeći razlog je to što je krajnje nejasna svrha urnebesa tokom jela. Predjelo uz vruće lepinje? Prilog uz glavno jelo? Dodatak roštilju? Ublažavanje nacvrckanosti na proslavi 8. marta u kafani? Da. Sve to i još mnogo toga, ova “salata” podržava i održava. Dakle, jedan totalni urnebes.

Treće, kako je moguće da jedan prilog od realno samo dva sastojka može toliko da promeni i poboljša ukus svemu – od mesa do sendviča? Pa, lepo. Urnebes je to.

A šta je zapravo urnebes, kad stavimo po strani njegovo izgubljeno poreklo i istorijat?

U suštini, to je beli sir sa ljutom paprikom i raznim začinima. U samoj postojbini urnebesa, južnjaci ne mogu da zamisle da u njega stave bilo šta osim njihove suve, mlevene paprika. Ponekad tu zaluta i pokoji čen belog luka. Jer, sa urnebesom se nikad ne zna.

Nije ni čudo što je engleska kraljica Elizabeta 1972, prilikom prve ikada posete nekoj komunističkoj zemlji, od strane Tita bila poslužena ničim drugim do leskovačkom mućkalicom, sa kajmakom, vrućom pogačom i, pogađate – urnebesom. Izlišno je pominjati da je sve te đakonije kraljica zalila domaćom rakijom. Haos. Ili, još bolje rečeno – urnebes.

A može li urnebes biti veći urnebes negó što jeste?

Za eklektiku dostoju južnjačkog nepredvidivog temperamenta – pobrinuo se Dijamant, jedan od najstarijih domaćih proizvođača majoneza. Naime, dosetili smo se da spojimo naš majonez – jedinstvenog ukusa, savršene teksture i po tradicionalnoj recepturi od svežih žumanaca i bez konzervansa – sa urnebesom! Da, da, dobro ste pročitali. Majonez Urnebes. A pošto je urnebes te davne 1972. godine i kraljica Elizabeta zavolela, slobodno možemo da kažemo: Njegovo Visočanstvo Majonez Urnebes!

Sada i vi i mi dobro znamo da više ništa neće biti isto. Nijedan sendvič, nijedna mućkalica, voz, krmenadla, pljeskavica, salata ili lepinja neće biti iste. Dijamant delikatesni Majonez Urnebes naglavačke izvrće čitavu kulinarsku koncepciju koju smo do sada imali. I iz te naglavačke perspektive, mnoge skrivene stvari dolaze do svojih pet minuta. Ukusi koje nismo ni znali da postoje osvajaju nas munjevitom brzinom, praveći pravi haos pod našim nepcima. Da ne kažemo urnebes. Mada, što i da ne kažemo?