Zar nije ponedeljkom plivanje, a sredom harmonika? Ili je nemački ponedeljkom, utorkom plivanje a solfeđo petkom popodne? Od kada su četvrtkom i flauta i kineski?! Zar nismo već platili ruski a ostalo samo mačevanje? Kako sad „potrebne ti nove baletanke“, pa zar nisu ove kožne, rađene po meri, bar malo izdržljivije?

Prepoznajete se?

Sigurni smo da da. Nekad se znalo, fudbal se igrao u školskom a engleski se učio u prostorijama škole, vaše je bilo samo da pošaljete po detetu novac za ratu, obesite mu ključ oko vrata i ćao, đaci. Ali, danas smo i od toga napravili kvantnu fiziku.

Na bližem bazenu je voda hladnija pa ga vozimo u onaj „malo“ dalji. Ali, dovoljno dalji da se pale kola. Ćerka one operske pevačice ide u školu pevanja preko 7 mora i 7 gora, i mi opet palimo auto, jer zaboga – šta je naše dete gore od njenog, a i ona bi trebalo da zna gde je najbolje. Nema veze što pevačica živi u vili do vile u kojoj je smeštena škola a paprene mesečne školarine se opravdavaju izrazito beogradskim akcentom i nepotrebno bogatim vokabularom školske sekretarice (koja se, uzgred budi rečeno, postavlja kao da vam čini neopisivu uslugu što vam uopšte pruža šansu da privirite u tu sjajnu školu, iako ste obični plebs). Da ne pričamo o drevnim azijskim metodama učenja aritmetike zahvaljujući kojima će vaše petogodišnje dete na slavama moći kao iz topa da odgovori koliko je 348 puta 272. Ili mentalnim gimnastikama na kojima mališani lome glavu oko zagonetki za koje se vi ni ne usuđujete da iznesete moguće rešenje (jer ne shvatate ili ne vidite uopšte to prokleto pitanje).

A hajde, kad smo se već naoštrili, da se dotaknemo i svih onih plesova i ritmika. Da li i vi uživate da provodite vikende 200 km od svog grada, u prepunoj sportskoj hali u kojoj ne čujete ni svoje misli, kako bi vaša ljubimica došla kući sa medaljom (kao i skoro svaka mezimica čiji roditelji uredno i naivno, pored mesečnog iznosa članarine, u krv skupih trikoa i kostima, plate i troškove odlaska na takmičenje)?

A onda su tu i letnje i zimske pripreme. Na nekom Kopu ili hotelu sa bazenom. Knjige francuskog. Kupaći kostimi i gumene kape. Trenerka sa znakom plesne grupe. Kožne baletanke, tutui, sportske torbe, drveni profesionalni šah kao i sat za isti, kimono, zaštitne maske i šta sve ne još…

Hajde, i to sve platite. I mesečnu ratu. I kupite taj klavir ili violinu „jer je dete jako nadareno i apsolutno bi moralo da vežba i kod kuće“. I mislite, to je to. Ali, ne lezi vraže.

Treba odvesti, sačekati, odjuriti na drugi trening, u toku tog – pokupiti mlađeg iz škole za mađioničare i munjevito ga dopremiti na časove gitare ili pevanja na starofrancuskom jeziku.

Onaj plan da ćete „baš zgodno“ ići na jogu u blizini dok je na času – jednostavno zaboravite. Niti imate više para, niti vam je ostalo snage. A to malo što je ima u zglobovima, tek da upravljate volanom i papučicom za gas – bolje prištedite, jer niste ni kafu popili sa ostalim izbezumljenim roditeljima, već je proletelo 45 minuta i vaš mentalni hrčak se vraća u svoj točak. Da vrti i vrti i vrti.

A sve da bi mališani imali prođu na Sorboni, jel’ tako, tamo planirate da ih šaljete? Da slučajno ne zapadne neko zrno talenta tamo negde u mali mozak gde će izgubiti svoju svrhu. Ili jer su oni zaista jako željni svih tih vanškolskih aktivnosti?

Da li u njima vidite polet pred svaki trening ili čas? Da li sa nestrpljenjem cupkaju pred vratima da više krenete jer „ćete zakasniti“?! Da li uredno i brižljivo vade mokre peškire i bacaju znojave trenerke na pranje posle treninga? A možda i štede od džeparca za novu loptu ili triko? Niste se naslušali „boli me glava, muka mi je, rekli su da najverovatnije nema danas treninga, istegao sam zglob, razbolela se tičerka, sreo sam joj ćerku, seva mi pred očima i suše mi se usta“? Ili onog najjednostavnijeg: Mama, umoran sam, stvarno ne mogu.

Ako su odgovori pozitivni na sve osim na poslednje pitanje (na koji vrtite glavom dok se preslišavate ali, ne možete da se setite sličnih izvrdavanja), onda vama i vašem detetu svaka čast. Ovo nije tekst za vas.

Mi mislimo na sve one naše „kolege“ koji padaju na nos da sve postignu, odvajaju od novih cipela i romantičnih vikenda bez dece – samo da im deca ispune sve svoje potencijale. Jer, u ama baš svakoj školi i u svakom klubu, čuli ste identičnu rečenicu:

Deca su sunđeri koji mogu da upiju mnogo više nego što vi mislite. Ne brinite ništa, ostavite nam tu veliku količinu novca, nabavite skupu opremu i rekvizite i videćete, postaće genije, Stefan Milenković ili novi Đoković. Vidim nešto specijalno u tom malom/toj maloj, verujte, ne kažem ovo svakom roditelju…

Pa ko bi imao srca da malog genijalca liši mogućnosti da u budućnosti uživa u svom talentu, razvijenom i negovanom do maksimuma? Vi svakako ne. A već vam se malo i smeška brk kad pomislite kako ćete na sledećoj godišnjici braka izvesti starijeg da odsvira nekog Šopena na novom klaviru, pa nek pukne od muke ona Prijovićka kojoj su puna usta njene dece što studiraju u Engleskoj.

Nećemo vas dalje zadržavati, sigurni smo da jurite na čas vajanja ili je danas beše folklor?

Samo ćemo vam reći da smo ovaj blog namenili mališanima i njihovim nepcima kada umorni dođu sa treninga. A nekako smo istresli sve ono što nas kao roditelje muči. Ne zamerite. A ukusni recept podelite sa decom koja su dva sata veslala, sat ipo svirala violinu a onda učila prošla vremena u nemačkom jeziku. Zaslužili ste. I vi i oni.