Idemo! Pernice, rezači, nove patike, mašnice, suknjice, pegice, šestari, blokovi, knjige, sveske na kockice, sveske na linije, bojice, grafitne olovke, penkala, radne sveske, simpatije, učiteljice, razredni, klupe, izlasci pred table, užina… Ponovo radi bioskop!

Gotovo je, preživeli smo još jedan letnji raspust.

Nema više svađe oko tableta, kukanja da je dosadno, moljakanja baka i deka da ih pričuvaju, spavanja do 11. Opet kreće red, rad i disciplina (kobagaji). I deci je malo laknulo, čini vam se. Ipak nije dugo videla simpatiju ili se uželeo fudbala u školskom.

Ove godine obećavaju nam kule i gradove. Žive na kredit celo leto.

„Ako me pustiš u Budvu sa drugaricama, obećavam da ću biti odlična i na polugodištu i na kraju godine!“

„Samo ja nemam ajfon! Daj kupi mi a ja ti se, evo, kunem da neću zabosti nijednog keca cele godine!“

Ovi malo mlađi i nešto slabiji trgovci: „Mamice, kupi mi ovu LOL sa kosom, radiću domaći sama cele godine, časna reč!“

Bilo je tu pregovaranja i za spanać, živog zeku, farbanje kose u roze, oko nekih patika koje koštaju kao veš mašina (koja se uzgred budi rečeno i pokvarila pa izbor patike ili mašina i nije bio tako težak). Trgovalo se i sa odlaskom na žurku van grada, nadogradnjom noktiju (nadamo se da nijedna mama nije popustila), bušenjem ušiju, motorom, čarobnim flomasterima, trotinetom sa velikim točkovima, psićem…

I da vidite, svi odjednom odlikaši, svi odjednom odgovorni, puna usta obećanja. Te sve petice, te petica iz vladanja, te samostalni i redovni odlasci na trening, spremanje sobe, domaći – ma, sve će biti drugačije.

A roditelji kao roditelji. Kao s kruške pali, slušaju, klimaju glavom, zamišljaju i blaženo se smeše u tim iluzijama. A svi znaju da ništa nema od toga. Da će se i ove godine plaćati privatni časovi iz hemije, da će se crveneti na roditeljskom, da će im podmladak i dalje lupati vratima u pubertetskom besu, da će se kilaviti oko odlaska na trening, da će zveknuti kec iz vladanja ako ne prve, a ono druge nedelje i da će mrtvi umorni sa posla pravo sedati za sto da rešavaju jednačine, pišu sa njima sastave o ekologiji ili Hanibalu i njegovim slonovima.

Ali, neka. Bar je bilo lepo tih par nedelja ili dana koliko su svi verovali u ta obećanja. Možda su neki i uveče legali sa mislima koliko će ove godine biti sve drugačije i lakše. Zato su mnogi roditelji tonuli u san sa smeškom iako je vrućina pritiskala sa svih strana.

A kako se približio septembar, zaboravilo se na na sve te zaključene poslove i brže-bolje se bacio svako na svoj deo posla. One na izbor haljine za prvi dan, frizuru, ispisivanje imena i prezimena na nalepnice najlepšim krasnopisom, uvijanje knjiga… Oni na potragu za savršenom loptom za fudbal u školskom.  Eventualno i na odlazak na to prokleto šišanje na koje ga teraju već mesec dana. I to je to, spreman je.

Bake i deke su već pripremile poklon i baka je najzad smislila koju će tortu da pravi za prvi dan.

A roditelji? Siroti roditelji.

Ošišani do daske posle odmora, opet su izmislili pare i za sveske, i za knjige, i opremu za likovno i fizičko, i frulicu, i novu haljinu, i kožne patike i novi ranac (iako „starom ama baš ništa ne fali“ na šta ih dočeka ili plač ili tresak vratima). Ni sami ne znaju odakle, pripremili su novac za septembarsku ekskurziju, prvi mesec treninga, kurs jezika, tečaj klavira.

Sobu su svojim školarcima sredili cakum pakum, i to posle tri nedelje ratovanja oko toga čije je to zaduženje. Na kraju je ispalo lakše zasukati rukave i pospremiti taj haos uz jedno „preteće“: ovo sam sad uradila i nikad više!

Ostala je još samo jedna stvar.

Užina.

Raznovrsna, bogata vitaminima, da ne goji, da ne kvari zube, da ne dosadi i da se ne pravi 3 sata. I tako pet puta nedeljno.

Polako, nemojte da vas hvata panika. Tu je Dijamant. Obećavamo da ćemo vas sprovesti kroz ovogodišnje zalogaje na odmorima što bezbolnije i što zabavnije. Šta da vam kažemo za kraj, dragi roditelji – samo hrabro, ne spuštajte glavu i samo napred! U koštac sa svim!

Evo, za početak recept za preukusne keksiće kojima će se obradovati celo školsko.