Kod nas, u Vojvodini, tradicionalno se za Božić mesi hleb, koji moja baka naziva božićnim kolačem, odnosno kolačem zdravljem. Pravila ga je oduvek, a tom umeću naučila je i moju mamu. Svake godine na Badnji dan mama bi umesila testo, strpljivo čekala da ono “nadođe”, a onda odvajala tri loptice. Prva, najveća, ostajala je kao testo za hleb. Druga je bila rezervisana za pletenicu, koja je bivala namenjena meni za večeru na Badnje veče, po povratku iz crkve. A treća je pravljena u obliku šake, takođe za decu. Kada zamesi hleb, odnosno kolač, mama je ostavljala dve trake, koje je u obliku krsta stavljala preko kolača, a na sredini je pravila kao malu kupolicu, u koju kasnije zabode malo bosiljka i oko nje stavi crveni konac. Kolač završava na najlepšoj tacni, posipa se žitom, kukuruzom, lešnicima i orasima, i kraj njega se stavlja novac. Sve kao simbol kućnog napretka. Na Božić ga lomimo i jedemo uz ručak, i tako u sebe unosimo zdravlje i sve blagodeti.
Udala sam se, baka i mama i dalje prave kolač u svojim kućama, a ja sam nekako podrazumevala da se to, eto, pravi tamo, ne moram i ja. Badnji dan je, zvoni telefon, baka:
– Spremaš Badnji dan?
– Da. Napravila sam… (Ređam joj šta sve)
– A, zdravlje? Ne možeš bez kolača. Majda… (Govori to kao da sam načinila smrtni greh). Izdvoj od tog testa za lepinjice malo za kolač, pa onda… (Ređa kako da postupim)
– Ali, bako, ti praviš, mama pravi, nećemo ga ni pojesti.
– Samo ti pravi.
Ne bi mi teško, napravim svoj prvi zdravlje kolač, pre bih rekla pogačice, povežem ga crvenom mašnom, pospem koštunjavim plodovima, stavim ispod i novac.
Znajući da baka sada nestrpljivo čeka, možda i sumnja da li ću ga praviti, uslikam svoje umeće i pošaljem sliku, neka joj pokažu.
Nekoliko minuta kasnije, zvoni telefon:
– Majda, odlično. Ljubi te baka. Samo, pare ne ispod kolača, nikako. Na kolač ih stavi.
– Zašto?!
– Zato. Na kolač!
Eto, tako to biva kada se pomešaju paganski i verski običaji, ali jedno je bitno – tradicija ostaje.
Božićni kolač
