Vidovdan – Sveti datum od pagana do Lazara

Vidovdan – Sveti datum od pagana do Lazara

Vidovdan – Sveti datum od pagana do Lazara

Krenimo konkretno: Vidovdan je nepokretni verski praznik koga praznuju Srpska pravoslavna crkva (15. juna po julijanskom kalendaru, 28. jun po gregorijanskom) i Bugarska pravoslavna crkva. Barem je tako danas. Kažemo to jer je Vidovdan sa nama još od najstarijih dana, od dana paganstva – kada su naši preci bili u milosti mnoštva bogova od kojih je jedan od najznačajnijih upravo svevideći (Sveto)Vid, staro slovensko božanstvo. Svetovid je bio bog obilja i rata a mnogi znalci tvrde da je upravo on bio srpski vrhovni bog. Doduše, senku na ovu teoriju baca interpretacija u kojoj su Vida sa sobom “doneli” nemački katolički rudari Sasi a koji se zatim prilagodio lokalnom stanovništvu, tj. nama.

U stare dane paganstva svakako ne možemo lako zaviriti ali zato nam rana istorija crkve donosi informacije iz kojih možemo, po svojoj volji i ubeđenjima, sklapati jedinstveni mozaik ovog ranohrišćanskog sveca koji se poštovao još pre podele hrišćana na pravoslavce i katolike.

Značajan trag nam svakako dolazi preko starih crkava posvećenih sv. Vitusu kod zapadnih ili sv. Vidu kod južnih Slovena. Naime, svaka ta crkva nikla je na mestu svetilišta Svetovidu ili Svevidu, što dokazuje da je crkva rado “usvajala” paganske bogove i pravila od njih svece, kako bi lakše doprla do naroda.

Tako i danas imamo duplu simboliku i značenje ovog praznika, jednu po crkvenoj i vladarskoj liniji i drugu koja se oslanja na drevna verovanja koja su i danas preživela.

Počnimo od prve simbolike. Naravno, prva asocijacija je Kosovski boj, pogibija kneza Lazara (1371—1389) i tzv. propast Srpskog carstva, pa se tog dana slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika.

Na srpskim pravoslavnim ikonama sveti Lazar je obično predstavljen u carskom vizantijskom ornatu, bez krune, sa krstom u desnoj ruci i svojom odsečenom glavom u levoj, kao simbol mučeničke smrti.

Prema predanju crkve, pred boj na Kosovu, knezu Lazaru se javio anđeo, a njegove reči zabeležio je narodni pesnik: „Kojem ćeš se privoljeti carstvu dal’ zemaljskom ili nebeskome?“

Na mestu bitke, i danas raste endemska vrsta cveta koji je postao simbol prolivene krvi za otadžbinu i slobodu svakog deteta koje ih je čekalo pored ognjišta da se vrate – kosovski crveni božur.

Zbog velike muke koja je naš narod zadesila na tom polju, davne 1389. godine, održan je običaj da se na Vidovdan ne igra, ne pleše i ne veseli, kao i da se zaustave svi veliki poslovi. U crkvi se i dalje obavljaju pomeni za sve stradale u svim ratovima (a svi znamo da ih je bilo i previše).

Pored običaja koji su se ustoličili nakon Kosovskog boja, opstali su i oni koji se prenose sa kolena na koleno i čije prvobitno značenje i poreklo verovatno nikada nećemo otkriti (ali nas to ne sprečava da ih pažljivo i sa nostalgijom negujemo).

Kako se smatralo da je Svetovid svevideće božanstvo i da mu je prva moć da ljudima otvara oči, većina verovanja se kreće i tom pravcu.

Običavalo se da se na taj dan iznose vredne stvari iz kuće, da se “provetre”, ali mnogo pre da bi se iznele Vidu pred oči kako se ništa ne bi sakrilo. Domaćice su iznosile i devojačku spremu da se osunča a i kako Vid ne bi zaboravio da u toj kući neko čeka na udaju. Iznosile su se i tapije i vredni ugovori kao i vreće sa novcem. Isto tako, veoma je bitno šta ćete prvo ugledati na jutro tog dana. Tako se odvajkada nameštaju željene stvari u sobi u kojoj se budi, kako bi oko palo prvo na dečiju kolevku (ako je želja beba u kući), kovčežić sa nakitom (ako stremite bogatstvu) ili bilo koji drugi predmet koji može simbolizovati neku jaku želju koja vas obuzima.

Naravno, poseban sled pravila postoji i za devojke kojima je najveća čežnja muška ruka oko ramena. Za to je posebno zadužena vidova trava, koja se od davnina smatrala biljkom za gatanje. Udate žene bi trebalo ovu travu uoči Vidovdana da stave pod jastuk i šta sanjaju te noći, to će im se i desiti. Za devojke važi drugo verovanje – one bi trebalo pod jastuk da stave vidovu travu, parče hleba i malo soli. Pre nego što legnu, treba da izgovore:

“Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san.”

Kako ne bi sve ostalo na tajnim znacima i snovima, i konkretno rešenje se nudi na Vidovdan. Na svetog Vida rastu dve vrste travčica, vidovčica – jakocrvenog i malog cveta i modra vida, sličnog cveta. Treba da ih pronađete obe, uberete i stavite pod jastuk i pre spavanja, izgovorite:

 “Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak”.

Veruje se da će devojke koje su uredno obavile ovaj ritual već u nekoliko sledećih dana pronaći muža.

U nekim krajevima Šumadije vidovčica, brana rukom neudate devojke zorom ili s večeri, potapa se u vodu tokom noći da bi se ujutru cela porodica umivala radi očnog vida, da ih preko godine ne bi bolele oči. Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima ne radi u polju – da kukuruz zametne klipove, ni u vinogradu – da se grožđe ne sasuši i otpadne. Tog dana valja da se proba zrelo voće kako bi cela godina bila plodna i slatka.

Iako se zabranjuju veliki radovi na Vidovdan, blagonaklono se gleda na početak ručnih radova. Tako da, hipsteri, udrite od 28. juna po heklaraju i vezenju.

U svakom slučaju, iako je ovo radni praznik, posvetite mu pažnju, poslušajte šta nam iz davnina poručuju naši preci i na videlo iznesite sve ono što vas tišti i muči ali i sve ono na šta ste ponosni i što vam je drago. Jer, Vid sve vidi.

Ocenite članak
[Ukupno: 24 Prosečno: 3.7]