Blog, Recepti, Ishrana

Postoji li išta slađe nego kada se složite da naručite picu za večeru, dok jedan sipa vino a drugi skida film?

Pa, ima, verujte. Kada je sami napravite!

Ali, polako. Recept je, kao i uvek, na kraju teksta a vi se pripremite da bolje upoznate jedno od najpopularnijih jela na čitavom svetu. Naravno, iz prve ruke, jer kako bi drugačije moglo sa Dijamantom koji je obezbedio ne jedan, ne dva, nego tri vrste kečapa za pizza sos – kako ništa ne biste prepuštali slučaju.

Verovali ili je, iako je danas najbolja drugarica sa koka-kolom i stereo sound sistemom, prvi put se termin pica pominje još u X veku! U latinskom rukopisu sa juga Italije (grad Gaeta u Laciju), prvi put se glavom i koricom pojavljuje Njeno Visočanstvo Pizza.

I to u kakvom kontekstu: u tekstu se navodi da zakupac stana ima da daje biskupu Gaete 12 pica svakog Božića a još 12 svakog Uskrsa! Blago tom biskupu, mnogi će pomisliti!

Ipak, pica kakvu danas znamo i volimo, potiče s kraja XVIII veka i to iz okoline Napulja. Sve do 1830., ova gurmanska čarolija se skoro uopšte nije posluživala u restoranima, već je carovala na otvorenim štandovima i u specijalizovanim pekarama za picu. Kao i na glavama uličnih prodavaca koji bi ih tamo naslagali jednu na drugu.

1984. godine, osnovana je čak i Associazione Verace Pizza Napoletana – Asocijacija iskonske napolitanske pice – koja se latila zadatka da promoviše i štiti pravu picu iz Napulja.

Pica je svoju ekspanziju doživela na Novom kontinentu – kako su na američko tlo stupali italijanski imigranti, tako je Njujork sve više mirisao na sveže pečene pice. Prva picerija je otvorena 1905. godine i nosila je naziv Lombardi’s.

Do dan danas, Amerikanci (a ni ostatak sveta) se nisu oslobodili svoje opsesije picom. Godišnje se na planeti pojede čak 5 milijardi pica. A toliku popularnost ovo jelo duguje svojoj fleksibilnosti i nebrojenim mogućnostima kombinovanja sastojaka. Tako se u Japanu pica ne može zamisliti bez jegulje, Rusi ipak prvenstvo daju crvenoj haringi, dok je na Kostariki – kokos nezamenljiv deo skoro svake pice. Francuzi ne bi bili Francuzi, kad ne bi smislili neki šik i neobičan dodatak ovom jelu – Flambee je varijanta pice u kojoj se na samom kraju dodaju svež krem sir, slaninica i luk!

Ne možemo a da ne pomenemo omiljenu picu Nemaca i Australijanaca – a to je Havajana. Ovaj gurmanski promašaj ili pun pogodak (zavisi kom taboru pripadate) izmislio je Sem Panopulos 1960. godine, kada je dodao parčiće ananasa na picu, i to u svom restoranu Satellite u Kanadi.

Kao protivteža ovim geografski opravdanim ludorijama, pominjemo i kraljicu jednostavnosti i elegancije, picu Margaritu. Stvorena je 1889. godine kada je Kraljevski dvor Kapodimonte pozvao napuljskog pica majstora rafalea Esposita da kreira picu u čast kraljice Margarite Savojske. Esposito je uradio đavolski dobar posao a ovu trobojnu picu (u bojama italijanske zastave – belo kao mocarela, crveno kao paradajz i zeleno kao bosiljak) i dan danas jedemo u slast.

A Srbija? Gde smo mi na pizza mapi sveta?

Kod nas u posetu je ova lepotica svratila tek sedamdesetih godina prošlog veka. Svratila samo na kratko, a ostala zauvek. Prva picerija je bila tradicionalna kafana Pod lipom, zatim MB u Borisa Kidriča (današnja Beogradska ulica). Danas picerija ima preko 1000. U stvari, 1001 ukoliko vašu kuhinju od danas računamo kao profi piceriju (što i nije teško uz naš Ljuti, Blagi i naravno – Pizza kečap). Da biste se kandidovali, dovoljno je da napravite testo iz recepta, odaberete jednu od 3 varijante sosa i garantujemo vas, vaši prstići će služiti da njima razvlačite testo a ne da okrećete pizza dostavu.

Buon appetito!