Sveti Sava, školska slava. I ptice na grani znaju da je 27. januar dan kada je zemljom prestao da hoda veliki srpski svetitelj i kada se preselio u svetu legendu. Mnogo nas je zadužio svojim bogatim životom ali, da se ne ponavljamo evo, sačekaćemo da još jednom natenane pročitate naš prošlogodišnji blog o Svetom Savi, svetom princu.

Gotovo?

Hajdemo onda malo da se bacimo na takozvane trivije.

Danas ćemo nabaciti par reči o hrani u Savino doba. Ko o čemu, baba o uštipcima, zar ne?

Lako je nama danas. Malo guglamo, siđemo u najbliži supermarket, odaberemo šta želimo i time napunimo potrošačku korpu (pritom se uvek neprijatno iznenadimo računom), sve strpamo u ceger (o, da, he is back) i pravac mikrotalasna, indukciona ploča, rerna koja se sama čisti… Posle toga, sve strpamo u mašinu za sudove, a ako se ona kojim slučajem pokvari, kukamo kako ta dva dana dok ne dođe majstor živimo kao u srednjem veku.

Ma nemoj!?

Kao u srednjem veku, mani ga se Mito.

Za početak, tada nije bilo dovoljno hrane za običnog čoveka, pa je svaki pojedinac živeo u stalnom strahu od gladi. Jelo se šta se stiglo a postilo se i iz verskih, ali i praktičnih razloga. Ljudi su lovili tur, divlje goveče, kao i zubra, evropskog bizona po šumama – a i tome je polako došao kraj kada su se u XIII veku, šume besomučno krčile kako bi se dobile obradive celine ali i dobavilo drvo za rudarstvo, koje je tek uzimalo zamah.

Što se dvora tiče, tamo zaista nije nedostajalo ničega. Jelo se iz zlatnih i srebrnih tanjira i posuda, a na njima je bilo i od ptice mleko. Divljač, ptice, morski plodovi, sveže sušeno voće, kolači, prigotovljene ribe (sveže rečne, masne dunavske i usoljene morske).… Pilo se i dosta vina i to najviše iz primorskih krajeva a nije falilo ni mlečnih proizvoda. U suštini, vladar i plemstvo su jeli sve ono o čemu je običan seljak mogao samo da sanja.

U pisanim spomenicima srednjovekovne Srbije, izrazi za hranu su: „hrana“, kao i „pišta“ i „krma“. Jelo je: „jedenie“ ili „jadenie“. Ručak je „obed“, dok se večera naziva istim imenom („večera“). U povelji za Htetovsku crkvu, kralj Dušan je odredio „da se psaru daje ili večera ili obed“, zavisno od toga kada stigne.

A Savino okruženje? Šta li je taj princ, koji se odrekao čuvene zlatne viljuške (dok su ostali evropski dvorovi jeli još uvek prstima), jeo i čime se gostio ili postio?

Najviše materijala o ishrani u srednjovekovnoj Srbiji imamo baš iz manastira. Uglavnom su sačuvane manastirske povelje koje nam donekle pomažu da sastavimo mozaik srpske trpeze u Savino doba.

I to sve zahvaljujući tome što je pravoslavlje u celini prihvatilo shvatanje o naročitoj vezi između hrane i moći u koju je srednjovekovni čovek bespogovorno verovao. Odricanje od hrane značilo je automatski i odricanje od moći, a sve sa ciljem primanja rajskog naselja i neuporedivo veće moći od one koju može imati bilo koji zemaljski vladar. Recimo, odbijanje kuvane hrane, jedenje samo semenki, divljeg bilja i voća, tako karakteristično za svetogorske askete, slika je rajske gozbe, one na kojoj se hrani duh, a ne telo.

Zanimljiva je legenda da je, odlazeći sa prestola u manastir i stalni post, Savin otac organizovao gozbu koju je podelio sa svojim dvorjanima. Poslednji mesni obrok je u stvari bilo njegovo opraštanje od uloge vladara, jer se čvrsto verovalo da pravi vladar mora jesti dosta mesa, kako bi bio snažan vođa i dobar borac. Vlastela je oduvek jela najbolje meso i to pečeno, dok su zemljoradnici i zanatlije na svojoj trpezi češće imali kuvano meso, iznutrice, sitniju perad i divlje zečeve.

Za najveće gastronomske dragocenosti smatrani su začini, šećer i vino, koji su se uglavnom uvozili, dok vino nisu počeli da prave monasi u brojnim manastirima.

Ipak, kada govorimo o Svetom Savi, jedna namirnica, odnosno pripadnica faune, posebno se izdvaja. U pitanju je hobotnica koju Sveti Sava neštedimice predlaže kao bogat obrok za posebne prilike. Pored, za to vreme i podneblje, neobičnih hobotnica, Sveti Sava takođe insistira na jednom napitku koji naziva „ukrop sa kiminom“, a reč je o prokuvanoj mlakoj vodi s kimom. Antiseptičko i lekovito dejstvo kima je od davnina dobro poznato, a njegova kombinacija sa toplom vodom nedvosmisleno ukazuje na to da naš čovek srednjeg veka na neki svoj način jako dobro razume proces detoksikacije.

U svetlu detoksikacije i zdrave ishrane, i sam Sveti Sava predlaže konzumaciju dosta voća a jedna legenda se, iz nepoznatih razloga, vezuje upravo za Savu i voćke. Prema narodnom pripovedanju, dok je bežao sa dvora, Sveti Sava je hodao izuzetno neprohodnom planinom Jelicom. Da nevolja bude veća, usput ga je stigla i očeva kletva da se zemlja pod njim prolama, pa gde god je stao na kamen, dok je skakao sa brda na brdo, njegove noge bi tonule u zemlju.

Tako da je, pored pešačkog puta, i dan danas ostala čovečija stopa u kamenu. Za nju narod veruje da je pripadala Rastku Nemanjiću, Svetom Savi, te je smatra svetom i u nju ostavlja razne darove, najviše grožđe, šljive, kajsije i drugo voće. Iako niko ne ume da objasni vezu između stope i voća, narod i dalje poštuje drevni običaj i, ukoliko ga put nanosi tom stranom, pripremi malo svežeg voća za dar ili o posebnim datumima ciljano obilazi stopu i odnosi najlepše voćke sa svog imanja (ili iz Maksija, u današnje vreme).

U to ime, danas smo za vas pripremili recept za božanstveni voćni rolat, dostojan i svetaca. Uživajte i budite zahvalni na svakom zalogaju i punoj trpezi! Ne zaboravite da vaši preci nisu imali taj luksuz.