Ne postoje nijedni drugi vremenski uslovi prema kojima velika većina ljudi gaji tako ambivalentna osećanja kao prema snegu. Ta magija koju osećamo kada vidimo prve pahulje (a oni malo staromodniji među nama i zamisle želju tog trenutka) uvek je malo načeta sledećom mišlju koja neizbežno čuči u glavi i nestrpljivo čeka svoj red. Toliko je nestrpljiva da malkice proviri i pokvari romantičnu idilu. Ključna reč koja je opisuje je: bljuzgavica.

Znate kako kažu da posle kiše uvek sija sunce. Identičnu verovatnoću za takvim utvrđenim redosledom ima i sneg. Njega uvek, ali baš uvek, bez izuzetka prate sledeći elementi zimskih „čarolija“:

Led ispred zgrade koji se ne čisti još od 1997. kada je izbila velika svađa u kućnom savetu čiji je to zaista posao (mladi tvrde da su za to zaduženi besposleni penzioneri, seniori ni da čuju, oni su kao mladi leda i leda očistili, dovoljno da nasukaju Titanik). Zatim slede muke sa kolima – čišćenje, brava, akumulator i svašta još nešto što mraz i led mogu da likvidiraju. Onda bljuzgavica, naravno. Crne flekice od hodanja na pantalonama, hulahopkama ili helankama na zadnjoj strani potkolenica. Mokri prsti u čarapama. Beskrajno dugo čekanje prevoza. Nervozni vozači. Zalutala grudva koja je perfektno uletela za vrat. Hiljadu i jedno štrecanje od eventualnog pada na led. Nedovoljno debela jakna. Iste takve rukavice. Gužva. Božićno ludilo koje je itekako uzelo maha. Odlepljivanje od toplog kauča koji je već poprimio obrise tela a zatim i odlazak sa decom na sankanje, kao na robiju. Oblačenje iste te dece. Svlačenje iste te dece. Sivkaste barice po celoj kući. I da ne nabrajamo više, ispašće da ništa dobro kod snega nema.

A ima.

I to baš, baš ima.

Kićenje jelke dok padaju debele pahulje sporo, najsporije. Onaj osećaj kada se pahulja ne istopi čim padne na rukav a vi budete očarani njenom jedinstvenom strukturom. Topli čaj sa mandarinom i malo cimeta. Pečeno kestenje. Klizanje niz ulicu i zaustavljanje tako što se uhvatimo obema rukama za banderu. Grudvanje, ipak i ovde. I sankanje. Sneško Belić na terasi za malu bolesnu princezu koja ne sme napolje. Domaća supa koja vruća čeka na stolu povratnika iz spoljašnjeg sveta. Solidarnost među vozačima (da, da, ima i toga), izostanak grdnje učiteljice ili šefa zbog kašnjenja. Planiranje skijanja i provera opreme. Apsolutna tišina i presijavanje snega noću. Ono čuveno škripanje pod nogama i para iz usta koja se skoro ledi. Kada vidite da je džangrizava komšinica ipak pustila onu malu žutu kucu da prespava u ulazu i čak joj iznela malo hrane. Ili kada vidite decu da prave kućicu za tu istu kucu i uredno joj donose toplu vodu da može da pije. Bacanje u najdublji sneg, ma koliko godina da imate. Sreća vašeg psa kad propadne u isti. Zaleđene reke. Čipkasto drveće. Uvlačenje u toplu i čistu posteljinu dok napolju fijuče. Tortilje za doručak.

Čekajte! Tortilje? Za doručak? Kakve to sad veze ima sa snegom, pitate se, zar ne?

Ne mnogo. Osim što jako dobro idu uz zaleđena i bela jutra. Mi drugih argumenata zaista nemamo. A da vam sad tu nešto mažemo oči i pričamo odakle uopšte tortilje, ne da nam se jer smo to već radili. Ovde. Zato, ako vas zanima, obnovite znanje a u prilogu vam je recept za tortilje koje otapaju i najhladnija srca.

A za sneg ćemo lako.

Prijatno!