Slobodno vreme

Sinoć sam opet sanjala kontrolni iz matematike. Bilo je još gore nego pre. Probudila sam se u goloj vodi i jedva sam došla do daha. Kad sam se malo povratila, kroz glavu mi je prošlo da je sutra prvi školski dan i da sam sigurno zbog toga napeta. Ah, da. Nisam vam rekla da imam 42 godine i već decenijama nemam kontrolne zadatke.

Doduše, u kući imam dva školarca, tako da mi domaćeg ne fali. Ali, onaj osećaj pred kontrolni zaista jako dugo nisam iskusila. Barem ne na javi.

Kada sam već prekinula san, odlučila sam da ustanem i nešto prezalogajim. Prepekla sam tost i namazala Dobro jutro, i to pod utiskom sna baš Junior, onaj koji kupujemo deci. Nasmejala sam se sebi i sela za pult. San je polako odlazio od mene a uzbuđenje zbog jednog đaka prvaka od sutra i jednog koji prelazi u peti razred je samo raslo. Kao kvasac za kiflice.

Bacila sam pogled na dve uredno i brižljivo spakovane školske torbe. A zatim na jednog Ljigavca zalepljenog za vrata i nacrtano čudovište na zidu pored (sećam se toga, stariji je imao 3 godine, toliko sam bila ljuta a sada sam ljuta na sebe što sam se nervirala zbog jedne, u stvari, divne uspomene). Naravno, pogled mi je pao i na praznu kutiju za igračke i setila sam se kako mi je mlađi baš juče uzbuđeno prepričavao kako njegove igračke ožive noću i razmile se po stanu, iako ih on uredno složi, baš kao što sam mu rekla. I sad će to dete da sedne u klupu i uči brojke i slova. Bože, pa do juče sam mu menjala pelene!

Stariji je priča za sebe. Već dve godine mi šmugne ispred škole da ga slučajno ne poljubim pred drugarima. Slutim, i jednom drugaricom.

A sada će obojica, jedan na prvom a drugi na drugom spratu, da sede po ceo dan u klupama i da se igraju odraslih i samostalnih dečaka. Barem mi ostaje doručak, tešila sam se. Na doručku su i dalje kao oni mališani koje sam učila da hodaju i pričaju. Smeju se, grle me, zadirkuju i tatu i mene, umiljavaju se i pre svega uživaju u našem društvu. I tada mi je sinula ideja. Pogledah na sat, skoro je 6. Taman da sve stignem. Odlučila sam da, iznimno, radnim danom doručkujemo palačinke. I to one njihove omiljene, sa puno jaja i mleka i pečene na mlečnom margarinu!

Bacila sam se na posao. U 15 do 7 je sto već bio postavljen, mleko zagrejano u šoljama a planina od palačinki je pretila da dodirne luster! Sami su se probudili, tj. miris palačinki je to uradio umesto mene, doteturali se do kuhinje (zajedno sa tatom) i oduševljeno seli za sto. Pričali smo mnogo i brzo, svi u glas. Preslišavali se da li je sve spremno. Torba, nova odeća, ko ih kupi iz škole, kada, ko ima trening odmah a ko može kući, ko danas izlazi ranije s posla a ko u sledeći ponedeljak… Sve one formalnosti oko kojih sam lomila glavu prethodnih deset dana sada su mi izgledale daleke i banalne. Da li je 5 svezaka na kockice a 3 na linije ili obrnuto, da li je u kompletu 3 ili 4 lenjira, gde da nađem penkalo za levake, da li je šestarima naoštrena mina i imaju li rezervnu, da li su patike za fizičko platnene ili mogu i kožne, tempere ili vodene bojice ili i jedno i drugo… Shavtila sam, važno mi je da su zdravi, veseli, siti i spremni – jedan za novu školsku godinu a drugi za prvu u životu.

Od ostatka palačinki sam im napravila užinu za kraljeve – nema s čime ih nije bilo: sa kremom, maminim džemom, šećerom i sokom od limuna, margarinom, šunkom i sirom, medom i orasima. Pronašla sam dve najveće kutije koje sam imala i veselila se što će moći da posluže i drugare. Većinu mama sam znala, što sa roditeljskih a što iz vrtića i znala sam da neće imati ništa protiv.

Jutarnja rutina je bila razbijena i vredelo je. Samo kada sam ih videla da opušteni od dobrih jutarnjih šala, iznenadnih palačinki i zaraznog optimizma kojim sam sva ponosna zračila, srce mi je bilo na mestu. Ni traga strahu od nepoznatog, tremi ili stidljivosti.

Tada sam odlučila da barem jednom mesečno ustajem u 6 i razbijam rutinu. I to ne samo palačinkama. Već i vrućim kiflicama, domaćim toplim hlebom, pitama koje se još puše i svakakvim đakonijama koje moji momci vole a ja umem da spremim.