Jeste, Božić je vreme kada se svi skockamo i okupimo. Produžavaju se stolovi, nekad se i spajaju dva, pozajmljuju se stolice od komšija, vade se stolnjaci, mešaju se servisi, slažu se rasparane čaše. Hrane ima za čitavu vojsku ali, mama opet brine da li će biti dovoljno i u poslednji čas improvizuje nekakvu salatu sa pastom i ostacima iz frižidera, „zlu ne trebalo“. Tetke donose činije prepune salata i pite, a na mamino negodovanje se ne obaziru, već vire iz kuhinjskih ormara tražeći zgodnu posudu da dodaju i svoja remek dela na trpezu pa da se i one ogrebu za koju pohvalu i padanje u nesvest.

Dece ima svake godine sve više i nekako, kao da su svaki put sve glasnija. Tata poslovično čeka goste u fotelji, čitajući novine jer, zaboga, on je svoje odradio – u prevodu, do prodavnice je trknuo barem sedam puta, i to samo na današnji dan. Da ne pričamo o nabavkama u prethodnim danima.

Naravno, ja kasnim. Sva sreća, imam u svom posedu jedno jako malo dete, netom ispililo iz pelena pa mi uvek dobro dođe kao izgovor dok se svi grizu za usnu jer bi mi svašta rekli, znajući vrlo dobro da je mališa bio spreman, sav veseo i pitom, mnogo pre mene.

Jedino se brat ne libi da baci neku prozivku u mom pravcu ali, i ja imam par spremnih u rukavu.

Dakle, sedamo i predstava može da počne.

Nije važno što je danas najveseliji hrišćanski praznik, vreme kada se daje i prima samo ljubav, kada smo zahvalni za sve što imamo na stolu i za stolom, i da je ovo jedna od retkih prilika da smo svi zajedno i da uživamo jedni u drugima.

Aha.

Možda u nekoj visoko funkcionalnoj porodici za koju još uvek verujem da je mit.

Kod nas se Božić ipak slavi malo drugačije.

Sve počinje kritikama na račun sestre od tetke koja je vegeterijanac. Već 8 godina. Ali, ko još broji? Uzmi, pa to je najfinija krtina, maltene nije meso. Ma daj, sipaj, ima samo malo šunke. Nećeš supu? Pa puna je povrća. Jeste, ima i kokošku, ali ne moraš da jedeš rinflajš.

Strina se tobože čudi, nije imala pojma da je vegeterijanac. U stvari, svake godine joj ponovo objašnjavamo šta to u stvari znači. Krsti se i gleda nepoverljivo u sestrinom pravcu, uz diskretno coktanje kao ultimativni izraz negodovanja.

Sestra to stoički podnosi jer vrlo dobro zna da se predstava otvara tom tačkom ali, da je posle relativno mirna jer je na tapeti njena rođena sestra koja, zaboga, još nema dece a „u braku su već više od godinu ipo dana“. To slatko-gorko očekivanje divnih vesti jer „baš bi bilo divno da čujemo tu vest baš na Božić“ sestru izluđuje više nego saobraćajni špic na mostu. Ali, i ona stoički podnosi i samo čeka da se lopta prebaci u tatino dvorište jer, uvek je slatko nagaziti penzionera koji ne ulazi u kuću i skita po kafićima kao da mu je ponovo 20. Naravno, mama počne. Ne vredi objašnjavati da je takav život novinara koji je visoko osvešćeno društveno biće koje bez svojih kolega i drugara ne može zamisliti nijedan dan. A i to njegovo piskaranje, pa ko to još čita? Moja mama sigurno ne.

Utom, govorljiva tetka počne da hvali svog jedinca koji je svoju sreću potražio van granica naše zemlje. Kao šlagvort za to iliti startni znak, ona prepozna u čuvenom opštem mestu „danas je sve naopako“. Čim izgovori „moj Boba je najpametniji, on je spakovao kofere i otišao iz ove lude zemlje“, svi pogledamo u pravcu njenog brata. A on, iako punih usta, kao na gotovs sprema tiradu o razmaženoj omladini, pogrešnim vrednostima i „kako je nekad sve bilo jednostavnije i bolje“. Ma, sve bi on nas na jednu radnu akciju pa da vidimo šta je to pravi život.

Za to vreme, supa se ohladila pa mama skače da je podgreje. Snaja moli da za njene mališane ne greje u mikrotalasnoj jer, ona to ne podržava i ne dozvoljava. Mama prevrće očima čim okrene leđa i promrmlja „znam, znam, naravno da neću“ – da bi u sledećem trenutku celu činiju ubacila u mikrotalasnu bez imalo griže savesti. Uostalom, šta ta šmizla izigrava, pa ovo je nova mikrotalasna i još nisu ni otplaćene sve rate a ona je tek tako negira i odbacuje – „ne u mojoj kući“.

Za trenutak se situacija smiruje ali, svima nam je jasno da je to tek zatišje pred buru. Svi gledamo u sestrinog muža i znamo da je sledeća tema na redu – politika. A Bogu hvala, koliko glava, toliko i stavova pa se situacija vrlo brzo zagreje i eskalira. Samo teču baš briga jer je on oduvek apolitičan a i sljuštio je treće vino, pa je veseo i spreman da podbada „ove naivčine koje još nisu naučile da u zemlji poput naše, o politici priča samo onaj ko mora ili mu fali neka daska u glavi“. I šou može da počne.

Lično meni, ovo je možda najzanimljiviji deo božićnog ručka. Šaka ljudi, povezana krvlju i rodbinskim odnosima i brakovima, srčano napada i brani ljude koje ni ne poznaje, postajući gorljivi i ostrašćeni borci za njihove programe i ciljeve. Taj nivo lične uvređenosti i zameranja prevazilazi i momente u kojima se na nekog nesrećnika navali cela familija u nadi da će ih poslušati i na vreme odustati od neke svoje ideje ili odluke jer, „njima to nije uopšte logično“. A onaj dodatak rečenice „uostalom, odrasli smo pa radi kako te je volja“ je tu samo reda radi i ne utiče uopšte na intezitet insistiranja da se poslušaju stariji i mudriji.

Kada priča o politici eskalira, vreme je za neki veliki dečiji nestašluk kojim će se pozabaviti cela porodica dok uvređene majke brane telima i glasnim žicama svoje mladunce koje su mali rođaci nagovorili da ili prospe hranu iz tanjira ispod stola, ili da se obavije lampicama za jelku i uključi u struju ili da recimo skače po babinom krevetu, čije daske ipak nisu računale na današnju razmaženu decu koja po krevetu skaču umesto da samo spavaju na njemu.

Sve u svemu, kada se deca umire, umiju, izgrde i uteše, politika je davno zaboravljena tema i počinje pretresanje porodične istorije.

Ne, baba Soka nije iz Rijeke, njen otac je tamo službovao, inače su i oni iz Risna. A njena sestra nije učila škole u Dubrovniku kao što to moja mama tvrdi, već je tamo radila u nekoj krojačkoj radnji. I ne, taj fantomski pradeda stric kome se pripisuju čudotvorne moći da je bio guverner na Aljasci, i dalje ostaje velika misterija, jer osim pisma iz Zagreba, od njega nije ostalo mnogo tragova tako da tetkina priča da smo iz guvernerske porodice i porodice avanturista slabo nalazi uporište u činjenicama. Idealna prilika da njen muž naskoči na rudu i počne priču o svojima koji su bili veliki zemljoposednici tamo negde oko Aranđelovca ali, sve su im oduzeli posle rata iako se zna da su pomagali partizane i čak neke od njih skrivali. Tetka se drsko podsmeva toj, po njoj, fabrikovanoj porodičnoj istoriji, jer „vrlo dobro se zna da je te zemlje bilo tek nekoliko ari i da nisu gajili nikakvo grožđe za fino vino, koje je kobajagi i knez naručivao za sebe, već je to bilo najobičnije kukuruzište“.

Teča pozeleni i do kraja ručka ne progovori više nijednu reč.

Sestru vegeterijanca strina nudi njenom pitom sa mesom i dalje ne shvatajući koncept nejedenja mesa.

Deca su se dokopala tatinog alata i uhvaćeni su dok su pokušali da šrafcigerom „poprave struju“ u utičnici. Jednoj posebno osetljivoj mami dodaju šećera i vode, druga ne haje jer „deca treba da imaju slobodu da ispituju svet oko sebe i da se na ličnom primeru nauče o opasnostima istog“.

Mama je očajna jer je meso živahno u sredini.

Tata je nestao i sumnjamo da je kao i uvek u drugoj sobi i gleda prenos neke utakmice na stranim kanalima.

Brat i snaja nemušto komuniciraju da je vreme da se polako krene, iako brat zna da je to nemoguća misija jer još nije izneta reform torta. Čekamo da se još malo stisne na terasi.

Tada negde stigne i komšija,  večiti neženja i ljubitelj dobre kapljice koji savršeno tempira svoj ulazak, uvek uz izgovor tipa „komšija, imaš gedoru ili video sam nekog sumnjivog tipa u zgradi sinoć, gleda nešto oko vaših vrata pa reko’ da te obavestim“. Kako naiđe kad je situacija već prilično napeta, svi sa oduševljenjem i olakšanjem pozdrave taj njegov ulazak i iznosi se stolica na rasklapanje za njega. On se nećka, neće da smeta i da se nameće, ali meso zaista divno izgleda – „Jel’ to namerno malo živahno u sredini? On baš tako voli!“. Mama jedva dočeka, puni tanjir, preliva se preko ivica, jedno dete je zaspalo za stolom, nose ga u spavaću dok su mu roditelji očajni jer sada nema odlaska dok se mali ne probudi. Šapatom: Jel’ sam ti lepo rekla da je trebalo da krenemo pre turšije?!

I tako, teče Božić, u starom dobrom stilu slavljenika, mnogi se trude da okrenu drugi obraz i mnogi od njih ne uspevaju već se pecaju na porodične prozivke.

Ipak, kako pada veče i kako se prazne boce finog fina, situacija omekšava i tu i tamo neko ubaci i neku dirljivu pohvalu. Tada kreće lavina pohvala na visoku funkcionalnost naše uže i šire familije, kako smo mi složni i eto, okupljamo se svakom prilikom a ne kao kumina porodica, ovaj na Baliju, ovaj na Kopu a za Božić ne mare.

Reforma se stisnula, odlična je, svi je hvale, traže se repete. Tata poslovično navaljuje na tetkin komisbrot i odjednom, svi veseli, šale više ne grizu već grickaju i golicaju, deca su se smirila uz crtaće i padaju prve pomirdbene ponude: što da se raskloni, što da se podeli legendarni recept, što da se pohvali vredni Boba u Americi…

Siti i veseli, dočekujemo i taj čas rastanka, odlažemo ga, sedimo još pet minuta, stojimo na vratima deset a ispred lifta još deset, dok nam ne zalupa komšinica na vrata lifta da ga oslobodimo. Obećavamo da sledeći put ipak nećemo dovesti i psa koji je celu kantu đubreta razrovao i razneo smeće po celoj kuhinji, tražeći ostatke pečenice.

Dogovaramo se da se češće ovako okupljamo, tetka predlaže sledeće nedelje kod nje, ima gomilu kiselog kupusa koji nema ko da jede od kad je siroti Boba u Americi „gde i nije baš tako sjajno, pogotovo kad vidim sve vas sa decom za Božić a on tamo sam“.

Možda nismo funkcionlan porodica, možda nismo ni preterano civilizovani i uglađeni ali, Božić kod mame se ne propušta ne samo zbog obaveze, već i nekog ličnog zadovoljstva i osećaja nekog neobičnog zajedništva u kojem ipak uživamo.

Tako da, srećan nam Božić i budimo zahvalni na živopisnoj i velikoj porodici, čuvajmo ih i tolerišimo. Ne samo zato što bi tako slavljenik voleo, već zato što nam je tako u srcu.

Zapamtite, pamet u glavu, jezik za zube i samo klimajte glavom. Barem ovaj prvi deo, a posle budite ono što jeste i uživajmo u torti koja se mora jesti svetlosnom brzinom jer fil curi kao da sladoled na Kopakabani!

A do ostataka torte, predlažemo da uživate u jednom specijalnom post-božićnom receptu koji vam danas donosimo: