U sve se meša ljubav

Kako vi provodite dan koji prethodi danu slave?

Pripreme, nervoza, osećaj nemanja vremena, ali i radost, puna kuća, mnogo divne hrane, domaće rakije, eugorija.

Tako je valjda u svakoj domaćinskoj kući, vala i u mojoj. Tako je i ove, a bilo je tako i svih ovih godina. Sećam se jedne posebno, po jednim kolačima koji su neizostavni deo mamine kuhinje. Kolači sa pivom. U našoj su porodici to PIVČIĆI, iako tačan naziv istih možda i nije takav. Moja je sestra tada imala sedam leta, možda malo manje, buckaste obraze i zabranu da jede baš ove kolače dok ne svane veliki dan, dan slave. Kako bi je baš u tome sprečila, i sačuvala kolače od nevaljale devojčice, mama je punu činiju istih stalila na zamrzivač, od koga nas je delilo desetak velikih stepenika sa jedne strane neogradjenih. Sestra ih se plašila, do tada se nikada nije popela tu sama.

Da li je ovo uspelo? To se pitanje i ne postavlja. Dok su ostali članovi porodice privršavali poslednje pripreme, primetili su da je jedan član nestao, prosto ga nema. Niti se odaziva. Dok se u jednom trenutku nije začulo jaukanje, moljenje, kao i strah u tom malenom glasu. Potrčasmo hitro, uspaničeni ka stepenicama u neznanju šta se to zbiva, ali smo već narednog trenutka počeli da se smejemo. Na poslednjem stepeniku stajala je moja sestra, namrštenog lica, uvaljanog nosa u mlevenim orasima, čvrsto držeći polupraznu činiju u rukama. Ipak je od straha uspela da progovori: ,,LJUDI, POMAGAJTE, STRAŠNO!!! “

Omiljeni kolači su od tada postali još omiljeniji u porodici. Rado se setimo ovog nestašluka kada se oseti miris PIVČIĆA iz rerne.