Sećate se kada ste prvi put vozili bicikl bez pomoćnih točkova? Ili kada ste prvi put otišli sami sa društvom na more ili skijanje? Prvi poljubac? Prvi razred? Prvi brak, prvo dete? Ah, koliko samo nešto u životu radimo po prvi put i koliko je samo uzbuđenja, treme i sreće tada prisutno!

A što je najslađe, to nikada ne prestaje. Jer, život je čudo i stalno pred nas postavlja nove zadatke i nove avanture.

Dok prvi put radimo neke stvari, mi se sećamo svih onih koje su bile do tada. Dok jednom i to što radimo ne postane lepa uspomena. Malo ulepšana, nakićena ali, dragocena uspomena.

Neki naučnici su zaista fascinirani sećanjem. Proučavaju ga, analiziraju, vrše eksperimente ne bismo li što više saznali o tom neobičnom mehanizmu zvanom pamćenje.

I šta su zaključili?

Nešto zaista neverovatno.

Pravo sećanje na neki događaj postoji samo jednom! Sve ostalo je sećanje na sećanje. Kako to?

Kada se prvi put prisećate, recimo – prvog dana škole, vi zaista oživljavate te trenutke. Sećate se plave mašnice u kosi, kako vam je baka vezala, sećate se i bluze na tufne koju ste dobili od tetke iz Nemačke i brižljivo je čuvali dva meseca do tog 1. septembra. Sećate se krupnih očiju one devojčice sa kikicama koja vas je netremice posmatrala ceo prvi čas. Ili svilene marame lepe učiteljice. I kako je mirisala škola i kako je stolica bila udobna. Sećate se i školske torbe sa Bambijem i kako lepo miriše nova sveska.

Već sledeći put kada budete pokušavali da vratite u sećanje taj prvi dan, vi ćete se u stvari sećati prethodnog sećanja. Treći put ćete se sećati drugog sećanja i sve tako u nedogled. Baš kao ona igra Gluvi telefoni.

Zato se i zapanjite kada kod mame na ručku, kao već odrasla jedinka – gledate stare slike i vidite da je vaš prvi bicikl, sjajno crveni – u stvari bio žut! Ili da ona devojčica sa kikicama u stvari ima dugu ravnu kosu koju je uvek nosila puštenu.

Da su prve gumene sandale za vodu ipak kupljene u Umagu a ne u Sutomoru i da je mamina bluza na štrafte u stvari bila haljina na tufne!

Koliko samo varljivo ume da bude sećanje.

A koliko mu mi bespogovorno verujemo. Na kraju ispadne da je naš život bio obeležen nekim detaljima koje smo potpuno zaboravili jer su mesto ustupili hirovima naše mašte.

Ali, na kraju krajeva, da li je uopšte važno da je mašnica bila plava a ne zelena? Jer, ono u čemu sećanje ipak ne vara, jeste osećaj koji pamtimo kada su tople ruke bake vezivale tu mašnicu a zatim spustile najnežniji poljubac na teme uz jedno šaputavo: Srećno, srećo bakina!

Zar je važno da li je prvi poljubac pao na Kalemegdanu ili Tašmajdanu, kada se živo sećamo tih leptirića i te opijenosti dok se držite za ruke? Naravno da nije.

Kao što nije ni bitno da li je bicikl bio žut ili crven, jer ipak smo savladali dva točka i eto nas sad – sa četiri banke vozimo bicikl po nasipu i seoskim putevima vikendice. I to bez odranih kolena i laktova.

Koga briga da li je prvi ispit bio Staroslovenski jezik ili Srednjovekovna književnost, kada ispunjen indeks leži u fioci a diploma je uredno predata sa radnom knjižicom?

Jer, morate priznati, malo je i zavodljiva ta igra sećanja.

Iznenađujuća je, čak.

Ali, i njoj polako ističe rok. Odnosno, kao što će nas po fabrikama i pisarnicama zameniti roboti, tako će i tu nestašnu igru naše memorije zameniti 1001 fotografija na telefonu.

Jer, nema sumnje.

Dokumentovan je svaki korak.

Nema dileme da li je prvo kampovanje bilo na Srebrnom ili Palićkom jezeru, jer svaki tren je zabeležen. I dolazak i postavljanje šatora i prva kafa sa pogledom na jezero. I sve to lepo ima u folderu sa nazivom jezera i godinom. Dakle, nema laži, nema prevare.

Mali je prohodao na Voždovcu kod Momčilovića, u onim teget sandalama. Pored ograde.

Pas je usvojen u Bačkom Petrovcu a na slikama su i njegova braća i sestre. I bio je avgust a ne septembar. Lepo piše na folderu.

U školu je starija pošla u beloj haljini na tufne i oko toga se neće lomiti glava, da li je bila žuta i do kolena ili bela do članaka.

Istina jeste važna ali, mogla je ova tehnologija malo da sačeka i da barem generacija naše dece živi u romantičnim doradama i izmenama. Da se svi lepo, kao ljudi, posvađamo za uskršnjim ručkom da li je vikendica kupljena 2002. ili 2004, kada je kum slomio nogu pa sedeo na verandi i izvoljevao po celi dan. Jer, on je nogu slomio pre nego što su kupili nova kola a posle kumine promene posla.

Ili, da se prepiremo satima preko telefona da li je prvi dečko išao u Prvu ili Petu a mi ga upoznale na noćnom klizanju u Pioniru, ili je to ipak bilo u busu za Dušanovac, kada smo išli na žurku kod one Jeje iz II2 ili pak, kod Marije sa Sajma iz III1.

I tako, dok se mi stariji još uvek dvoumimo oko raznih prvih puteva, naša deca na mnoge stvari i ne obraćaju pažnju. Što bi? Sve je lepo arhivirano po pametnim telefonima i dovoljno je zaviriti u Google Drive, i naći se u dokumentarcu našeg života.

Ipak, šteta je.

Lepo je osloniti se samo na sećanje. I tako večito saznavati nove detalje o životu.

Sve ostalo je suviše realno i precizno. Barem za naš nostalgični ukus.

A ono gde nas ipak nikada ne vara sećanje su – ukusi.

Tu nema ni dileme ni greške.

Bakina torta sa jagodama je uvek bakina torta sa jagodama a tetkin pišinger je uvek podjednako kremast i mekan. Evo, proverite.