Najviše sam uživala, kada se sa školovanja u gradu, vratim u svoje selo. Moje sigurno mesto. To je bilo vreme, kada je naša sedmočlana porodica bila na okupu. Mama nam je za doručak mesila picu, sa kečapom po njenom receptu, ili prženice sa domaćim kiselim mlekom. A baka je bila ta, koja je baš strpljivo razvlačila domaće kore, a zatim ih pekla na plotni. Još kad se setim červiša… Najbitnija je bila ta ljubav,koju su one umele da iskažu kroz dodir, kroz ukusnu hranu, kako su nas samo mazile i pazile… Sada bih volela da se na jedan dan vratim u prošlost, da osetim tu ljubav još jače sada kao zrelija osoba, jer nekih osoba tamo više nema da me sačekaju. Napisaću Vam i pesmu, koja je upravo odraz onoga što osećam, možda nije tema, ali ovakve priče te vrate u detinjstvo.
Nostalgija
Ostaju u sećanju naše kuće,
Koje su krasile tarabe i pruće.
Drveni prozori cvećem ukrašeni
A travnjaci mirisni i pokošeni.
Sa školovanja kada se selu vratite,
Na vruću pogaču i so da svratite,
Dočeka vas i pita rukom razvučena,
Onom rukom koja je od posla otečena.
Ujutru nas budi cvrkut ptica i graja dece,
Buka koju prave male noge i cipelice.
Vazduh koji prija duši i telu,
Kakva je to radost živeti na selu.
Sada su sela prazna, pusta,
Svuda je nikla trava gusta.
A nekih ruku više tamo nema
Ostao je u sećanju miris starog bagrema.