Mlinci i moji klinci

Mlinci i moji klinci

U najisturenijoj tački srpskih zemalja, u Sremčici iznad Beograda, gde ruža vetrova od Avale nosi sunce, a s Obrenovca kišu, u oštroj konkurenciji izbeglica, prognanika i raseljenih lica niču kuće ko iz vode svaka lepša od druge i šišaju se besomučno vikendom pobenavljene žive ograde.

U tom raskošu govora, sudbina i najboljih majstora sa ove strane Ibarske magistrale, moja majka svake subote pravi mlince. Tradiciju spremanja mlinaca poneli smo skupa sa najnužnijim stvarima iz rata, iz vremena kad, jedva dočekavši vikend nakon radne nedelje, mama nije imala bolju ideju za ručak.

Ja mlince zapravo ne volim.

Možda sam ih nekad i volela, ali su mi nakon bezmalo pola veka i tisućljećnih subota od mlinaca, odavno zaskočili na živce, no trpim. Ankici za ljubav.


Dok mama pravi mlince i rasteruje svoje mačke, moja deca i ja uspostavljamo primarni kontakt sa mojim gotovo gluvim ocem.

Tematski raspoređeni, ja sam zadužena za spoljnopolitičku situaciju, a moja deca, njegova unučad, za probleme vanrednih izbora i rasta penzija, iako oni retko glasaju, a penzije su im hrvatske.


U nas je uvek na televiziji neki od hrvatskih programa, do daske pojačan, jer našem komšiluku, a svi smo normalno iz Krajine, to ne smeta. Hrvatske informativne emisije ničemu nam ne služe osim našoj podsvesti u kojoj smo vazda pripremljeni za ne daj bože jer neprijatelj, ko što svi znamo, nikad ne spava, tako da smo tokom cele godine i u svakoj prilici temeljno u toku o prinosima sa pustih zemljišta gore u Podravini i sa jako nam bitnom vremenskom prognozom za Kvarner u martu.


Mama ponekad prebaci na neku svoju indijsku seriju što tatu strašno razljuti jer taman tad bi mogao izbiti kakav rat, a da on pojma o tome nema. Dok njih dvoje fiksiraju pogledom daljinski na stolu, mama otvara brifing o najnovijim dešavanjima glede Sulejmana ili Male neveste. Jednoč smo pola sata deverali o nekoj sirotoj koja je postala u međuvremenu gradonačelnica da bi, u napetoj atmosferi oko njenog reizbora, moj skoro gluvi otac u prolazu dobacio – to ti je iz njene serije.


Sa vrata, čim uljegnemo, odmah pretresemo prvo ko je ofalio od prošli put. Mama obično iznese neko ime i prezime o kome mi, malo i puno mlađi, ništa ne znamo i onda se do ručka, pomenutih mlinaca, raspravljamo po geografskim i rođačkim linijama ko je kome šta. Naposletku se ispostavi da to i nije taj čoek nego je pobrkala prezime, ali ni to nema veze, mi sa’ranimo i oplačemo i tog živog i ovog što je stvarno umro, za svaki slučaj. Uz to obično ide, kao dezert, neki detalj iz mladosti tipa ko se potukao u Timarcima neđe u proljeće pedesetosme i jel bogati kad je ono umrla Mara Krive Glave.


Tata ceo život doručkuje samo prežganu juvu. On je skoro potpuno gluv, ali perfektno čita sa usana. Dok svoje srče, mati hoda po kući i bogara.

U istoriji svih mirnodopskih prilika, muka iz rasejanja i potonjih seljenja, što se tiče opremanja dnevnih soba i krečenja nikad se još nije desilo da je pogođeno njeno enterijersko rešenje. Zato svaki put zatičemo novi raspored nameštaja.

Tata, ravnodušnošću čoveka koji igra po istom scenariju svaku subotu gotovo ceo vek, samo kaže – Ankice, dodaj mi so, molim te. To nju silno ljuti, ali će svejedno svaki put reći – ne dam ja mog Dedu ni za šta na svijetu.


Komšija preko puta, iz južne autonomne pokrajine, po slobodnoj proceni kvoruma Krajišnika naše ulice baš nama u inat pušta neki svoj radio i nekakvu muziku koju i oni slušaju, ali on se preko reda ugurao da bude didžej i to mu se jako zamera.

U pauzama kad nije kod kuće, odvrćemo i mi svoje i naši kumovi Cigani koji žive niže nas.

Time održavamo galaktičku ravnotežu i gradimo pozitivne međuljudske odnose ne izazivajući, iako smo genetski tako kodirani, bespotrebne konflikte.


Svi imamo rođake sa kojim nikad više “ma ni riječ ne b’ progovorio” pa se pošlje s njima jope čujemo i mirimo o slavama i drugim prigodnim manifestacijama i o tome se obaveštavamo takođe subotom, pre mlinaca.

S ovu stranu prve crte bojišnice slabije smo organizovani pa se za ključne partijske događaje mora potegnut čak do Busija što je, takođe, jedna od stresnijih tema prilikom zasedanja našeg lokalnog udruženja iz ulice.


Ni u ulici ne priča svako sa svakim u isto vreme, minimum dve kuće su obično u zavadi, ali kad je kakvo šalovanje pa treba ispomoć ili slava, elementi netrepeljivosti se potiskuju u drugi plan i dugo u noć se vode razgovori o tome kako pomoć’ djeci u ova teška vremena.


Onda na red dođu mlinci.

– Utišaj malo, Ljubiša, ništa se ne čujemo.

Dok Ljubiša pomno prati događaje sa Markovog trga, mi jedemo ćutke. Ona svoje ronda.


Moja deca, odrasla u tri sveta, beogradskom, banijskom i sarajevskom, obožavaju bakine mlince. Sa njom prebacuju svoj jezički kod na njeno i smešno zavrću na govor koji im više nije maternji.

A moja majka, oduvek poslaba majar’ca, ludo ih voli, onako kako samo bake umeju. Dosadno im je, uz taj preglasni televizor, uz naše priče koje jedva pohvataju, uz pogled na beskrajno zelenilo, uz sav taj svet koji raspredamo i oživljavamo iako ga odavno nema.

Dosadno im je, ali moja majka tako ume da voli, ljubavlju širokih zagrljaja, ljubljenja u kosu bez prestanka i reci diko šta da ti baba napravi da joj svaki dan telefonski podnose izveštaj o mojim roditeljskim metodama i uvek u njoj vide svoju najsvetliju tačku u svemiru.


Sedimo i ja ih gledam.

Gledam moje subote kad sam od rane zore pregovarala sa mamom da ne idem u Jasenovčane jer su me čekali motori, kupalište, Kristalna kocka vedrine, bela i Tri jagode.

Kad sam mislila da će đed večno živeti.

Kad je umrla baba Mara, poslednji konac sa kojim sam vezala detinjstvo, ovde u Beogradu, daleko od svih svojih, a sa svojima.


Putujemo ovim svetom, trenutak jedan u večnosti, i dok ne izgubimo sami sebe ni ne znamo šta tražimo.

Onda kad se konačno pronađemo, kad nam izmakne vreme u bespovrat, sav se život slije u jednu subotu i njene mlince.

U tu zavičajnu tačku u koju sletim iz gužve grada i u kojoj me Jovo, komšija s Banije, vičući preko tarabe upita za zdravlje, a meni se lice ozari.

U subotu u kojoj ću kumu, ulicu više, mahnuti u prolazu.

U kojoj ću sresti neke rođake. Ili bar poznanike.


– Mama, kaže moje manje dete, meni je kod bake nekako dosadno najlepše.


Tako to ide, poneseš srce i gde god ga raširiš, tu ti je zavičaj. Vratiš na fabrička podešavanja cicvaru iz Jasenovčana, sunjske maline i mlince subotom u Tomićevom putu, vratiš aoriste i složiš ih u svoje future po ljubavi i veri da sve se rasklapa da bi se na kraju složilo kako treba da bude.


Jovo, pojačajder onu našu! – viknuće mati. A mi ćemo žvakati, srećni od ljubavi, one njene mlince.




Ocenite članak
[Ukupno: 70 Prosečno: 4.5]