U sve se meša ljubav

A otkud to? Pa pokušaću slikovito da vam objasnim. Naime moja baka tatina mama poticala je iz jako ugledne porodice gde se znao neki red. Prosto poštovala su se neka pravila. Pa je to i na mene prenela. A bila je vrhunska domaćica. Slatka su se delila na ona “nobles“ i ona “manje“ nobles. Znalo se tačno kada se koje slatko kuva i u kojoj količini. Sezona je počinjala uvek slatkim od oraščeta (mladi orasi). To se spremalo u veoma maloj količini svega 3 male tegle. Osim što je prepuno joda pa nije za veliku konzumaciju, to slatko se služilo samo u specijalnim prilikama, specijalnim gostima. Posle toga se spremalo slatko od belih trešnji. To je posebno slatko koje je moralo da ima ćilibar boju i nikako nije smelo da se pravi od roze trešnji. Samo čisto bele. I ona je u to slatko stavljala malo rozetle. Takođe se spremalo u manjoj količini recimo 4 one veće tegle. I to slatko se služilo specijalnim gostima ili ukućani o neki veliki praznik. Slatko od šumskih jagoda se spremalo ali ne uvek, a slatko od jagoda se spremalo ne samo kao slatko nego i kao dodatak kolačima i tortama. Posle toga je na red dolazilo slatko od kajsija. Kajsije su uvek morale da budu sitne Šeftelije i kad bi je neko poslužio slatkim od krupnijih kajsija samo bi prevrnula očima. Nekako je uvek smatrala da “nije svejedno“ i da ako spremaš radi kako treba ili nemoj uopšte da ga kuvaš. I to slatko se služilo u specijalnim prilikama. Pa slatko od višanja u većoj količini za svaki dan, pa ćilibar slatko od šljiva punjeno jezgrom oraha, pa slatko od smokvica koje se kuvalo devet dana u devet voda za neke tri teglice samo, slatko od kupina koje je zvala “cigansko“ i koje je spremala u velikoj količini za “običan“ svet kada joj dođe i na kraju dunje sa orasima. Bože, kada se samo setim kako smo mogli samo jedanput da se poslužimo. I uvek je nas unučiće vaspitavala da je nepristojno poslužiti se dva puta. Jedino je moj brat imao tu privilegiju da pojede pola tegle slatka od šljiva koje obožava i niko više. I strogo se znalo koja boja mora da bude i koja gustina. Ako nešto nije kako treba ne iznosiš pred gosta nego iskoristiš za palačinke. Slatko od kajsija se znalo da mora da ima soft koji nije previše gust a da bude dobro ukuvan, a sama kajsija cela i čvrsta. I naravno boja ćilibara ili svetlo jarko narandžasta. Nikako tamna. Zlata vredni saveti moje Make, Makice kako smo je od milošte zvali.