U sve se meša ljubav

Januar I Bozicna crkvena zvona uvek me vrate u detinjstvo, odskrinu vrata bezbriznosti I potsete me koliko malo nam za srecu treba, a cesto nam bas to “malo” nedostaje… Zato, kada se zazelim uspomena I najdrazih trenutaka, odlutam u davnu ’91. godinu I najdivnija secanja pocnu da naviru, a srce u trenutku preplavi plima snaznih emocija, koje se lako umesaju u citavo moje bice I ispune me srecom.

Decembar leden, sve je zavejano snegom I mraz ostavlja bez daha. Sestra I ja na raspustu, zeljno iscekujemo odlazak u maleno, ususkano selo, nadomak Gruze, u srcu Sumadije. Poseta baki I deki uvek nas raduje. Roditelji nisu bas odusevljeni, jer sneg I led znatno otezavaju putovanje I voznju od nekoliko sati. A mi, deca, ljutimo se I molimo ih da nikako ne prekidamo tradiciju, jer godinama mi I stric sa svojom porodicom, Bozic provodimo sa bakom I dekom. Dodjemo, tu provedemo nekoliko bajkovitih dana I posle Bozica svako se vraca svojoj kuci I svojim obavezama, roditelji poslu, a mi skoli. Nekako se na kraju usaglasismo I doputovasmo za Badnji dan, I stric I mi. To je bila sreca… Kuca bi se orila od smeha, decje cike I pesama. Nas dve sa bratom I sestrom od strica pravile smo galamu, koja se daleko cula. Sve nam je bilo divno I lepo. Uvece, deka je unosio badnjak u kucu, a mi bismo isli za njim, cijukali poput pilica, pa se pod stolom valjali u slami, trazeci orahe, bombone I parice. Miris kuvanog vina, sa karanfilicem, cimetom I narandzom, najlepsi je zimski miris koji pamtim. Odrasli bi ispijali taj bozanstveni napitak za stolom, pricajuci o ozbiljnim temama koje su pratile te godine, a nas cetvoro bi, krisom, svoje sokove od borovnice koje je baka pravila, spustali pod sto I nastavljali sa svojim igrarijama. Ponekad bi nam se prisunjao bakin I dekin debeli macak Bole, koji nas je odavao svojim mjaukom, pa smo morali da se razotkrijemo I pijemo za stolom I tada su se ozbiljne teme prekidale. Onda baka iznese pitu od domacih jabuka sa cimetom, orasima I suvim grozdjem, koju svi zeljno iscekujemo, pitu koja hiljadu jezika govori I samo tada graja prestane, a mi punih usta gledamo u tacnu koja se brzo isprazni. Punih srca I stomaka odlazili bismo na spavanje, jer ujutro je Bozic I valja poraniti kako bismo svi zajedno isli u crkvu I uzivali u liturgiji I najradosnijem danu. Nas cetvoro cele noci ne mozemo oka da sklopimo od uzbudjenja, jer ujutro cemo biti polozajnici I nakon dzaranja vatre od deke cemo dobiti parice, a od bake vunene carape, koje nam plete sa puno ljubavi, iako slabog vida. Ujutro, pre crkve, cela kuca zamirise na pogacice sa cvarcima koje se tope u ustima I toplu belu kafu. Izgleda da ni baka nije spavala, vec nam je mesila ono sto najvise volimo I sto nam sprema uvek za Bozic. Brzo bismo pojeli po pogacicu, ali smo cesto po jednu stavljali u dzep, za slucaj da ogladnimo nakon liturgije. Uvek bismo je pojeli na putu do kuce. Deca kao deca, cim se sluzba zavrsi, zurno bismo istrcavali napolje I valjali se po snegu, jureci I grudvajuci se po brdovitom putu, sve do kuce. Uvek bismo dolazili promrzlih nogu I mokrih carapa, zajapurenih obraza I crvenog nosa. Onda bismo se okupljali oko sporeta na drva, koji je dudnjao, dok se na njemu kuvao caj od domace nane, za nazimljenu unucad.

Za to vreme, baka bude u kuhinji, vredno sprema Bozicni rucak, dok joj mama I strina pomazu. Mirisi se sire, ali nista ne rasiri nozdrve kao miris salcica koji se peku. Sa pekmezom ili kremom, kakvi god, bili su vrhunac Bozicnog rucka za nas I cesto bismo ih, kada nas niko ne gleda, uzimali sa pleha tek prohladjene I trpali u usta, pre rucka. Samo bi nas tragovi prosutog prah secera odavali, ali deka bi uvek preuzimao krivicu I govorio da on nije mogao da im odoli, jer ne ide da deca “pokvare rucak.” Onda bi se okrenuo I namignuo nam I svi bismo bili srecni. Na trpezi je bilo svega sto prilici praznicima, od domaceg suvog mesa, sarme, preko pecenja I salata. Sve preukusno, ali uvek smo slabo jeli, jer bismo se prethodno zasitili salcicima, koji su bez konkurencije.

Lomljenje cesnice je bilo posebna radost I uvek bismo se svadjali ko ce dobiti paricu. Mudra baka je uvek stavljala cetiri parice I uvek je obelezila cesnicu zasecanjem testa nozicem, pa nam je nekako uvek poturala te delove sa paricom I svadja bi prestajala, a mi bismo uzivali u svojoj pobedi. Tesko bismo ustajali od stola, jer posle hrane nizale su se zanimljive price koje su baka I deka sa zadovoljstvom pricali I opisivali tatino I stricevo detinjstvo I njihove nestasluke, a mi bismo ih slusali I upijali, ne trepcuci. Onda bi se tata I stric malo postideli I zacrveneli, pa bi onda krenula salva pravdanja I na kraju decji glasan smeh. I tako do uvece, do kuvanog vina I bele kafe, posle kojih bismo odlazili na spavanje. Ujutro bismo se pakovali I bili neverovatno tuzni zbog povratka kucama I prekidanja idile. Zagrljaji, poljupci, decje suze, Boletovo mjaukanje, sve se mesalo I prekidalo jutarnju tisinu. Brzo bismo kretali, kako bi se plac sto pre prekinuo. Negde na pola puta do kuce, sestra I ja bismo ogladnele, a onda bismo zurno preturale po torbi koju je baka spakovala I poslala jer smo znale da su tu I pita sa jabukama, I pogacice sa cvarcima I salcici. A u posebnoj kesici, na dnu torbe, vunene carape. Opet bi nas ispunila neopisiva sreca, jer to nije bila samo hrana, deo bakine duse je bio utisnut u nju. Toliko ljubavi u tako malim zalogajima bilo nam je dovoljno da obelezi detinjstvo, da stvori uspomene koje su pomerile teziste sa krize I ratnih godina I oboji ga u najsvetlije nijanse.

Godine su prosle. Svako od nas cetvoro sada ima svoju decu I svoju porodicu. Baka I deka vise nisu sa nama fizicki, ali zive u nasim srcima I to se nikad nece promeniti. Tata I mama su sada penzioneri I preselili su se na selo, u bakinu I dekinu kucu. Bozic je, svi smo skupa, kao I svih ovih godina. Nema snega, ali petoro malisana se valja u slami pod stolom, a iz kuhinje se siri miris pogacica sa cvarcima, pite sa jabukama, salcica I kuvanog vina. I opet smeh, graja, pesma I ljubav, bezvremenska ljubav koju brizno cuvamo I prenosimo sa kolena na koleno. Daj Boze da ta nasa tradicija traje jos mnogo godina. Hristos se rodi.