Ovo je priča iz vremena kada se sporije živelo i kada su porodice mnogo više vremena provodile na okupu, uživajući u druženju i zajedničkom spremanju hrane. To je vreme kada, posebno na selu, niko nije ni gledao na sat. Pevac je najavljivao zoru i da će se uskoro kroz maleni prozor kujne širiti neodoljivi mirisi hrane.
Puno je lepih uspomena i bakinih ukusnih jela, ali jedno se izdvaja. Baš kao sto je na ovom svetu puno običnog, poludragog i dragog kamenja, ali je samo jedan DIJAMANT. Najlepse uspomene me vežu za spremanje gibanice, ali sa domaćim, pravljenim korama (ili kako bi baka rekla- ovgama). Posebna euforija se osećala za vreme razvijanja kora jer je u tom ritualu učestvovao svaki član porodice. Dok je baka mesila testo u crvenoj vanglici sa belim tufnicama, podsećala bi deku da je vreme da donese najbolja, suva drva i naloži šporet. Pravila je male kuglice od testa, dugo ih mesila i oblikovala ponovo. Zatim je veštim pokretima ruku, oklagijom razvijala veliku, okruglu, tanku ovgu. Sestre i ja smo upijale svaki pokret dižući se na prste da bi naše radoznale okice mogle da vide šta se dešava na, za nas, previsokom stolu.
Baka bi razvijenu ovgu presavila na pola, a zatim bi predala mami da je suši na plotni Smederevca. Ona bi je okretala sa jedne pa sa druge strane dok se kujnom širio miris pečenog testa i ostatka brašna. Zatim bi mama osušenu ovgu presavila dva puta i umotala je u plavi kockasti stolnjak. Istog trenutka, baka bi joj dala sledecu…
Pošto sam bila starija od sestara baka bi mi na kraju dala ostatak testa i oklagiju da i ja napravim nešto što u početku nije baš ličilo na ovgu, ali posle više pokušaja poprimalo je sve pravilniji, okrugli oblik. Mama bi obavezno osušila i tu moju kreaciju i stavila kod ostalih u stolnjak. Mojoj sreći nije bilo kraja. Pošto sestre nisu imale oklagije, one bi svojim ručicama mesile jufkice i dodavale mi. Majka je bila krojačica i za takve prilike nam je sašila crvene, karirane keceljice koje su lepo izgledale, ali nisu mogle da nas zaštite od brašna kojeg je bilo svuda oko nas. Ruke ulepljene u testo, brašno po kosici, haljinicama, podu i stolicama na kojima smo klečale pored stola. Ukućani su nas posmatrali i uživali zajedno sa nama, a na kraju baka i mama bi brzo sve pospremile. Igrajući se, stekle smo ljubav prema testu i kuvanju za ceo život.
Baka bi od tih ovgi, našeg domaćeg sira, masti i jaja napravila divnu gibanicu čiji miris i danas osetim kada evociram uspomene iz tog vremena.
Danas je drugačije vreme kada se spremaju brza jela i retko kad se okupi cela porodica za stolom. Često se sestre i ja okupimo, ali sada u mnogo većem broju sa svojim novim porodicama. Zamesimo testo u onu istu, tufnastu, bakinu vanglicu i dok razvijamo i sušimo ovge naša deca znatiželjno posmatraju i svako od njih bi prvi da pokaže svoje umeće baš kao mi nekada. Brašno je na sve strane, smejemo se, prisećamo starih dogodovština i napravimo divnu, vazdušastu gibanicu.
Baka bi bila ponosna na nas i naše umeće da može da nas vidi. Ipak, od kada je ona umrla ta gibanica nikada više nije imala onaj prepoznatljiv ukus i miris kao kad je ona pravila. Fali joj samo jedan sastojak, samo jedna trunka bakine ljubavi da se u nju umeša. Jer u sve se meša LJUBAV.
Gibanica sa domaćim ovgama
Sastojci:
Ovgice:
300g brašna ( pola glatko, pola oštro )
2-3 dl tople vode
2 kašike ulja Dijamant
1 kašičica soli
Fil:
300g sira
6 jaja
2 kašike masti
Recept:
Zamesiti glatko testo, da se ne lepi. Staviti u vanglicu, prekriti providnom folijom i ostaviti da odstoji preko noći u frižideru. Testo podeliti na manje loptice, od svake razviti po jednu koru i kratko peći na plotni šporeta. Kada se ispeku uvijati ih u krpu.
Pomešati sir, jaja i mast. U podmazanu tepsiju prvo staviti jednu ovgu pa premazati sa malo fila, postupak ponavljati dok se fil i ovge ne potroše. Gibanica je najlepša kada se peče u šporetu na drva.