Miris toplog peciva, a miris vrućeg kvasca naročito, je najprimamljiviji miris na svetu. To je miris koji okuplja. U kući u kojoj sam odrasla pogotovo. Vredne ruke generacija žena su mesile i premesivale testa, i pravile svakave slane i slatke đakonije, a sve na radost nas dece, unučadi, sestrića i sestričina.
Moje baba Mare već dugo nema. Sad već značajno duže nije u mom životu nego što je u njemu bila. Ali moja mama, tetka, a i mi unučad, često je se setimo i pomenemo je. Naročito je pomenemo kad se tradicionalno okupimo u kujni, baš oko pomenutih đakonija, pa pričamo kako je to ona nekad. Kad se kaže BABA MARINE KIFLICE, to se tačno zna na koje se misli. Nema greške. Testo od jedva par sastojaka, uvaljano u kristal šećer i ispečeno u rerni. Treba napraviti samo jednu tepsiju, jer se jedu vruće, ulepljene, a kad se ohlade i nisu nešto pa ne valja da ostanu. Ali vruće su lepše od svake punjene kiflice. I tako već decenijama, baba Mara ne napušta našu kujnu, naša srca i naša okupljanja.
Tejkine mekike su posebna priča. Dovoljno je da pošalje fotografiju kako su u pripremi, i nama druga pozivnica ne treba. Sve je nepogrešivo jasno.
Mama… Mamina je sva kuhinja. Ali ako se nešto izdvojiti mora, onda je to pita sa sirom. Nikad se ne najedem toliko da ne mogu parče mamine pite da pojedem.
I tako vreme teče, i prolaze generacije kroz našu kujnu.
Nešto će se, možda, i po meni pamtiti.
Generacije žena u našoj kujni
