Student. Misteriozno stvorenje koje danju spava i malkice kasni na predavanja a noću uči ili lunja po najneverovatnijim klubovima u gradu (za većinu nismo čuli mi koji smo se odavno oprostili od svojih dvadesetih). Načitan, sa jasnim stavovima po pitanju društva, ekonomije i politike. Zna svaku akciju u velikoj samoposluzi do njegovog ulaza. Nemali broj puta iznenadi cimera sa jedno sedam do deset tegli kompota od breskve, kilo ipo italijanske testenine ili tuce konzervi tunjevine jer „bilo na akciji, pa šteta da nismo uzeli“.

Redovno bakici sa trećeg sprata donosi hleb, mleko i novine, ali to nikom živom nije rekao. Jako drži do recikliranja, tako da je terasa pretvorena u svojevrsni centar za reciklažu. Svira gitaru i navikao je na tursku kafu, skuvanu na rešou i u džezvi koju je doneo od kuće, iako živi iznad najbolje kafeterije u gradu.

Nikad ne bi priznao, ali često sanja svoj grad i porodični stan i tada sanja kako oblači belu košulju za slavu jer gosti samo što nisu došli a cela kuća miriše na pečenje, rusku salatu i sarme.

Zna svaki park i svaki ga podseća na neku od devojaka sa kojom je zaljubljeno šetao njime. Sa kafe kuvaricom u kafiću fakulteta je na „dušo moja“ a sekretarica odseka mu se obraduje kao da je rod rođeni.

Onom štreberu što svima upada u reč i prekida izlaganja da bi objavio da je pronašao dlaku u jajetu – nije i nikad neće vratiti beleške još iz prve godine (a koje bi mu dobro došle na trećoj). Iz inata.

Već ravno devet puta je pitao najlepšu devojku na faksu da je izvede na čaj, svaki put je glatko odbila. Ipak, on ne odustaje.

Bradu pušta za svaki ispitni rok a između vežbi, predavanja, seminarskih radova, klizanja na otvorenom, tople čokolade u Kolarcu, bazanja po onoj džinovskoj knjižari i muvanja brucoškinja u čitaonici – vrlo često zaboravi da jede.

U prodavnicu nikad, baš nikad ne ide gladan (staro studentsko pravilo) a gastronomska radoznalost se gasi čim naiđe na seckanje povrća u receptu. Ili na paljenje rerne, sporo dinstanje ili bilo šta što traje duže od 35 sekundi.

Razumimo ga. Sva odgovornost je na njemu. Cela porodica pa i zemlja, svi očekuju od njega da promeni stvari, da ih postavi na pravo mesto, da se zrelo i samouvereno nosi sa nedaćama, da je uvek tu da pomogne i da sve živo zna. Jer, ipak je on student.

I imaće diplomu.

A da bi do nje došao, mora da dobro zagreje stolicu. Mora da propusti nebrojeno mnogo žurki i rođendana simpatije, premijera filmova, pozorišta, ljubavnih sastanaka, izleta i putovanja.

Kada dođe taj famozni ispitni rok, mislite li vi da iko od profesora pita studenta kako je, da li je možda raskinuo sa devojkom, da li mu pas ne jede ništa već nedelju dana i samo kunja, da li mu zavisi dalja stipendija od ovog ispita, da li se boji, da li možda radi svako popodne i pola noći, da bi zaradio za svoj ostanak u Beogradu, kad već roditelji nisu u mogućnosti da mu pomognu?

Da li je cimerka celu noć plakala na njegovom ramenu zbog dečka ili im je gazda dao nedelju dana da napuste stan?

Mnogo toga tišti studenta, mnogo toga je na njegovim leđima ali za to postoji razlog. Kažu da ti život nikad ne servira više nego što možeš da zagrizeš.

A student, to misterizno stvorenje, po svojoj prirodi je neustrašiv, radoznao, skoro pa nikad nije umoran (hajde, čikamo vas da probate da ne spavate ravno tri dana i da zatim odete na predavanje), zarazno je veseo i optimističan, uvek otvoren za nova poznanstva, telefon mu puca od količine kontakata, ima čvrstu veru u sebe i sutra, oslanja se na sebe pre svega ali i prijatelje, i to više nego na roditelje. Gori od želje da menja svet i mamu redovno laže da jede kuvano.

Iako sanja mamin sladak kupus, domaću čorbu i tatine pihtije, postoji jedna stvar koja je studentski Sveti Gral. Samo to jedno jelo je u stanju da ulepša dan, da ulije novu snagu i nadu kad profesor nije baš bio raspoložen da ga pusti, da obnovi energiju pred još jedno predavanje ili da jednostavno započne bezbrižni vikend njime.

U pitanju je, pogađate, sendvič. Ali, ne bilo kakav. Odnos između svakog prosečnog studenta i sendviča je i više nego prisan. Student dobro zna da to zvanično i nije baš ceo obrok. A student kao student, uvek tu da se bori za prava manjine, socijalno osetljivih kategorija, napuštenih životinja, i generalno – protiv svetskih nepravdi. Zato je student uvek prvi da sendvič obogati, da doda zrnce kreativnog ludila između dva parčeta hleba, pa čak i da ugosti celu radnu grupu pred kojom je duga noć rada na projektu.

Mi vam danas donosimo specijalno kreiran sendvič za našu studentariju. Ali, ne samo za njih. Setite se svojih studentskih i đačkih dana, setite se kako je bilo kada je padanje ispita delovalo kao kataklizma a sve ostalo nebitno, setite se kako je bilo jesti, jesti, jesti i ne voditi računa o tome šta se jede a i dalje dobijati prekore starijih rođaka da si „mršav kao kostur, jedeš li ti išta u tom gradu???“. Setite se kad niste ni znali da postoji nešto poput brojanja kalorija i indeksa telesne mase.

Kada je život bio prokleto čaroban, svašta je moglo da se desi svaki čas, energija i polet su se obnavljali neverovatnom brzinom a nije se moglo desiti da imate dogovor i da ceo dan priželjkujete da taj neko otkaže kako biste na miru gledali seriju.

Barem dok pravimo i jedemo ovaj sendvič (a potrajaće, ipak je u pitanju XL pakovanje majoneza sa ukusom slaninice), hajde da se pravimo da sutra polažemo ispit, da se posle toga nalazimo sa društvom na pici, pa onda ima ono otvaranje izložbe u ilegalnoj galeriji a posle toga se prikazuje neki film iz pedesetih u Kinoteci. Ispred Kinoteke će nas sačekati ostatak ekipe pa svi zajedno idemo na neki klub na reci. Koga ne sretnemo na tom pohodu, sigurno ćemo ga videti na bureku u 5 ujutro.

Ali, da bi se sve to izdržalo, bacite se na pripremu gigantskog studentskog sendviča, jer daleko je zora a ludovati se mora!