Sestra i ja prvi put same farbamo jaja, bez nadzora. Čitamo razne ideje, razmatramo tehniku koju ćemo da koristimo. Odlučujemo da kombinujemo sve živo i da se igramo. Zato što svi treba da se igramo, uvek. Zato što treba čuvati dete u sebi davno zaboravljeno koje je i dalje tu, i uvek će biti tu, koliko god ga ignorisali jer smo sad odrasli i životi su nam teški i puni problema. Zaboravljamo da treba živeti u sadašnjem trenutku i uživati u malim stvarima.
Prvo smo izbelile jaja za dekupaž. Našle smo salvete koje smo skupljale pre dvadeset godina , seckamo ih, lepimo na jaja, smejemo se jer se sećamo divnih trenutaka iz detinjstva, a i jer smo sve redom umazale belancetom. Kada to završimo prelazimo na šarena jaja koja izgledaju kao da smo ih gadjale temperama. Stavimo cediljku na šerpu sa ključalom vodom, u nju kuvana jaja, posipamo ih sirćetom a onda farbom iz kesice. Boje se razlivaju , svako jaje je drugačije. A onda se setim šljokica, koje stoje ko zna od kad. Posipamo ih bojom i šljokicama. Svetlucave čestice se mešaju sa parom i cela kuhinja postaje blistava. Da, mi smo u bajci. Vilinski prah lebdi oko nas. Smejemo se, igramo i oduševljeno gledamo mala umetnička dela, naša magična jaja.
Ovakve čarobne trenutke nije teško napraviti. Treba vam neko koga volite. Treba sa njim da podelite nešto što volite da radite, bilo šta. Treba da se prepustite. Ja se prepustim svaki put kad kuvam, ili imam neku ovako interesantnu aktivnost u kuhinji. Hrana upija emocije. Zato pevajte vašoj hrani, igrajte dok ste pored šporeta, mislite na one sa kojima ćete podeliti obrok koji ste sa ljubavlju skuvali. To je tajna srećnog života. Igra i ljubav, koja se u sve meša.
Uskrs i šljokice
