Pa, sad, zavisi. Nekome deca, nekome nikako deca. Nekome dobar auto, unuci, putovanja, dobra knjiga, masaža ili zidani roštilj. Nekome vikendica, nekome dušek sa memorijskom penom, nekome kafa sa drugaricama ili obilan doručak. Ima i onih kojima su dosta i plaćeni računi da slatko spava, a opet nekome život osladi simpatija, razglednica, dobre cipele, botoks ili pas. Svi smo različiti a svi želimo isto – da nekako zasladimo svaki dan koji provedemo na Zemlji.

Kada se vremena menjaju, menjaju se i naša zadovoljstva. Kako samo umemo da snizimo kriterijume i veselimo se malim stvarima kada velika nevolja pritisne! Čovek je čudo. Prilagodljiv i trpeljiv. Menja se i menjaju ga, rastemo, veselimo se, patimo, sklapamo nova prijateljstva, negujemo stara. Grešimo i ispravno postupamo. Puštamo empatiju da se razmaše a onda je nekada nemamo ni za lek. Sve je to ljudski.

Možda smo se zaglavili u ovom stadijumu evolucije i možda nema izgleda da će slepo crevo nestati kao potpuni višak u našem telu ili da će nam se kažiprst izdužiti i postati brži zbog silnog skrolovanja i pisanja kilometarskih statusa na društvenim mrežama ali, postoje i oni skriveni delovi nas gde evolucija itekako nastavlja svoj posao. U sektoru emocija, naravno. Kao ključna reč evolucije stoji „prilagodljivost“ i na delu je najviše tamo gde se upija i fabrikuje zadovoljstvo. I ta činjenica nas prilično „vadi“.

Naučili smo (barem ovi pametniji) da se radujemo sitnim stvarima.

Ok, nemam kuću sa bazenom ali, da vidite samo kako sam picnula terasu (od čitava 4 kvadrata) i koliko na njoj uživam. Nemam ni poslugu ali, kako je samo sladak brzi ručak koji sama smućkam za 10 minuta. I koliko me samo boli uvo za neoprane sudove dok se izležavam na kauču i ćaskam sa drugaricom koja je od mene udaljena 700 km.

Nema letovanja? Nema problema. Taman ću letnji budžet potrošiti da kupim zavese i garnišne, okrečim stan, kupim novu posteljinu i onu stolicu koju gledam od januara. Ostaće i neka sića da najzad posetim Đavolju varoš, okupam se pod nekim vodopadom i brčkam nogice u veselom potoku. I mirna Bačka.

Ništa od novog bicikla? Bože moj. Izvadiću staru poniku iz podruma, restaurirati je i pravac na Instagram po desetine lajkova.

Ne rade bioskopi, strah me odlaska u kafić, ne jedem napolju zbog korone? To samo znači da je vreme da se prekine začarani krug Tsundoku fenomena: gomilanje knjiga bez da se pročitaju. Uspavam decu, otvorim vince ili napravim limunanu, upalim malecko svetlo da ne dođu ove rode od komaraca i izgubim se u carstvu Inka, staroj turskoj školi kaligrafije, krstaškim ratovima, srednjovekovnoj Barseloni ili siromašnim kvartovima Napulja u pedesetim godinama prošlog veka. I onda mi dođe da skuvam kafu u ponoć, da izdržim da vidim kako će proći susret Salah ad-Dina iliti Saladina sa Ričardom Lavljim srcem.

Onda jedan dan naletim na drugaricu koju nisam videla skoro šest meseci. Ispostavi se da ima dva sata slobodno, kao i ja i da je mrtva gladna. Kao i ja. Završimo na mojoj mikro terasi, ubacim u kus kus svaku povrćku koju nađem, masline, kapare i maslinovo ulje i ismejemo se slatko kao da sutra ne postoji. A serotonin samo skače, kao neki veseli kengur!

Promenim raspored nameštaja u dnevnoj sobi, zasadim pelcer koji mi je komšinica dala, složim slike iz mladosti (i opet je proživim dok to radim), prošetam psa po Donjem Kališu i pustim ga da se sirotan istrči dok sa klincima jedem voće na travi, u senci drveta, promenim boju kose, dosta je skratim, složim detaljno biblioteku po žanrovima, naučim da pravim origami (odustanem kod petog ždrala, od hiljadu ali, bar mi je bilo super), kupim nove sandale preko neta, iščekujem ih kao ozeblo sunce, oduševim se kad stignu i nosim ih po kući da ih razgazim… Gledam oglase za prodaju stanova i zamišljam da imam neograničen budžet pa gledam i salonce, nađem “idealan” i onda planiram kako bih ga sredila – tražim pločice na netu, jurim teget lavabo i školjku, sve skockam i onda se setim da niti ima šansi da prodajem stan, niti ima šansi da doplatim za taj salonac ali, neka, bar me držalo par dana.

Onda se bacim na potkrovlja.

Oslobodim ormar viška stvari, obradujem što drugarice, što ove manje srećne koji se, nažalost, često oblače kod kontejnera. Sredim lođu, nađem stari stomak eliminator i fenomenalnu lampu iz sedamdesetih.

Ma, sve je pesma.

Učim svaki dan da “malo mi za sriću triba”, podsećam se i preslišavam, disciplinujem svoje ambicije da budu realne i tako – prođe dan po dan. I stvarno, da vidite, postane dovoljno. Kupim pržene sardinice i usput ih jedem dok šetam, onako, iz kese i rukama. Nikad ništa slađe!

Pametnom dosta.

I onda tako svane jedan dan kada je za osmeh dovoljan jedan jednostavni i slatki recept za tortu koja se ne peče. Osmeh od uva do uva. Evo, probajte.