Dobro jutro i La Promessa promo pakovanje
Spavali smo kao jagnjad dok je napolju sevalo i grmelo. Prvo smo se pravili hrabri i nismo pozvali mamu da nas zagrli svaki put kad bi grom preteći pukao baš negde ispred naše zgrade, kako nam se činilo. Snažno smo stegnuli plišanog medu ili plastičnog vojnika, čvrsto smo zažmurili, onako da zaboli, i brojali unazad od 10. Tek ponekad bismo otvorili samo jedno oko da vidimo kako zavesa divlja na vetru, a senke ljuljajućeg drveća plešu po plafonu i zidovima praveći neke strašne senke. Srce nam je kucalo kao u malog zeke, ali bili smo odlučni da ovoga puta ne pozovemo ni mamu, ni tatu. Tek poneko bi se ušunjao i otišao po starog psa koji je spavao u dnevnoj sobi i za uši ga, onako pospanog, doveo u sobu. Sa teškom mukom bi debeljuškasto i uspavano telo psa ubacio u krevet.
Nismo ni primetili da smo utonuli u san. A tamo, odjednom, ni gromova, ni munja, ni pretećih senki. Ni traga svemu tome. Samo neke lopte, lutke, neka kupanja na jezeru, neko mažnjavanje velikom kašikom još toplog džema kod bake na selu, neke avanture u komšijskoj zarasloj bašti i poneki poljubac u obraz. Tek poneki.
Kao jagnje, kažemo vam. Sa sve osmehom i otkrivenim nogama.
Ujutro bi svanuo čudnovato bistar dan, ni daška vetra, sunce je sijalo nekako udaljeno ali jasno, boje su bile življe, a zahlađenje dobrodošlo posle onih lepljivih i žednih noći ispunjenih vrućinom.
Lako bismo skočili na noge, onako musavi od spavanja uleteli u kuhinju, a tamo bismo imali šta da vidimo.
Tata bi čitao Politiku (znači – bio je napolju, znači – ima toplog i svežeg hleba) i pio kafu, mama bi uveliko petljala nešto za ručak.
Prekriven platnenom salvetom, nas bi čekao doručak. Slatki spoj mu je ime i ne bismo ni mi, veliki poštovaoci i obožavaoci, smislili bolje.
Skoro pa drhteći od uzbuđenja (a možda i od gladi od tako burne noći), podigli bismo salvetu, a ispod nje bi nas sačekao prizor od kojeg momentalno kreće voda na usta. Dva parčeta još toplog hleba, ovaj novi margarin koji se tek pojavio i za kojim smo svi poludeli (Dobro jutro, naravno) i u činijici bakin džem. Od šljiva, razume se. Na toplom mleku bi se već pomalo uhvatila korica (da ne kažem kajmak, mnogi su gadljivi na to, ali neki od nas ga baš obožavaju) jer smo se malkice i uspavali. Sasvim opravdano, em je vikend, em je noć bila prepuna opasnosti sa kojima smo se izborili snagom svoje volje.
Konkretno moj ritual vezano za Slatki spoj bio je da polovinu hleba namažem margarinom, drugu polovinu džemom, a zatim parče presavijem tako da dobijem sendvič.
Taj osećaj pri prvom zalogaju – to se ne da opisati! Uživanje u ukusu se pomeša sa osećajem sigurnosti i spokoja, dok se čuje samo mljackanje, poneko opominjanje zbog istog, tatino listanje novina i lupkanje poklopca o šerpu dok nešto u njoj vri. Tome bi se priključila i neka ptičica, ali i zvuk udaljenog radija sa sprata ispod.
Pas bi zevnuo, mi bismo klatili nogama koje vise sa stolice (jer još uvek ne dotičemo pod), a nebo bi bilo plavlje od najplavlje plave tempere. Uvek mi je to slika u glavi kad neko pomene bezbrižno detinjstvo. Baš taj trenutak, džem od šljiva koji klizi niz bradu, miris kafe i lagano mazanje margarina na drugo parče (uvek bude i treće, naravno).
Upravo ta slika mi je iskočila u glavi kada sam čuo za najnovije prijateljstvo na tržištu – La Promessa i Dobro jutro. Princeza i vitez mog detinjstva.
Uz Dijamant set – Dobro jutro sa mlekom + voćni namaz sa šljivom La Promessa – vratićamo se u vreme kada smo uživali u jednostavnim stvarima. Kada je svet izgledao kao da je beskonačan, a počinjao je odmah posle naše ulice. Kada smo slatkiše zasluživali, a ne tamanili bez kontrole. Kada je najveća nagrada posle avanture, strašne noći ili kontrolnog bila upravo Slatki spoj.
Dijamant se seća tog vremena i trudi se da ga oživi. Vratimo bezbrižnost u detinjstvo i počnimo od kuhinje. Jer, tamo se uvek događa magija.