Blog, Lifestyle, Recepti

U zemlji u kojoj su nastale poslovice poput Batina je iz raja izašla i Deca su tu da se vide ali ne i čuju, čovek bi pomislio da su nam deca mirna kao bubice i poslušna kao, u najmanju ruku, francuska deca. Ali, ne lezi, vraže! Sve više slušamo o “teroru” najmlađih. Više se čak i ne zgražavamo na tantrume tuđe dece u prodavnici (iz kojih u skoro 100% slučajeva deca izađu kao pobednici, sa džinovskom igračkom u ruci ili desetim slatkišem tog dana). Umesto dece, sada nam rumene roditelji a krivac je uvek neko drugi. Bake i deke koji neumorno rade na tome da decu razmaze, vaspitači u vrtiću, profesori u školi, društvo, televizija…Izgovora je sto. A istina je samo jedna i ne bismo se usudili da baš mi pogađamo koja. Zato smo odlučili da malo “protresemo” svet i da vidimo kako to tamo neki drugi roditelji rade. Iz generacije u generaciju.

Otkrili smo svašta.

Od nama vrlo dobro poznatih koncepata roditeljstva do nekih u Srbiji apsolutno neodrživih trendova.

Recimo, dok smo čitali o tome kako se u zemljama poput Indije, Španije, Italije i Brazila i dalje običava da nekoliko generacija deli isti krov, setili smo se svih onih situacija u kojima zajedno letujemo sa 17 članova uže i šire familije ili kako smo popodne morali da idemo na prstima jer naš deka, koji živi ispod nas voli da dremne posle ručka a stric koji je iznad ima malu bebu.

Sa porodicom i familijom smo navikli da delimo sve, od usisivača do cipela za maturu. Ipak, za razliku od majki iz Kenije ili Konga, nismo baš tako blagonakloni kada dođe do deljenja majčinog mleka. U ovim zemljama je bacanje suvišnog mleka ili odbijanje da se podoji nepoznata beba čija majka muku muči sa mlekom – prosto nezamisliva. Tako da se braća po mleku stvaraju na svakom pedlju ove zemlje.

A kada je u pitanju vaspitanje (a uvek je u pitanju moć – da li je u rukama deteta ili roditelja), postoji jedan narod u Keniji, zove se Gusi, koji već generacijama praktikuje jedan neobičan običaj – izbegavanje gledanja deteta u oči! Veruje taj narod da se samo tako moć može održati u pravim rukama, tj. u rukama starijih i strogo vode računa da im se pogled ni slučajno ne susretne sa dečijim! Pogotovo kada su u pitanju krucijalni trenuci vaspitanja.

Setite se toga kada ih sledeći put budete terali da pojedu spanać ili brokoli a oni samo drsko zurili u vas!

Inače, što se hrane tiče, Koreanci bi mogli mnogo štošta da nas nauče. U ovoj zemlji se jako vodi računa o zajedničkom obedovanju a deca od najmanjih nožica jedu potpuno ravnopravno sa starijima. Dakle, ništa kašice, ništa poseban ručak, ništa kerefeke u stilu “ovo hoće, ovo neće”… I da, torbe koreanskih mama nisu prepune grickalica jer oni smatraju da je dobro da dete pošteno ogladni. Dakle, između zajedničkih obroka – ništa. Ni jabuka, ni grisine, ni sladoled. Ništa, nula bodova. Upravo zbog ove filozofije, skoro nikad nećete videti malog Koreanca da pravi haos za stolom. Oni ćute i zahvalno jedu šta god da im se servira. Raj!

Ni Francuzi nisu loši na tom polju. Nisu toliko strogi, naprotiv, ali i ova taktika deluje. Znate kako je ovoj naciji važna hrana i koliko polažu na nju? E, pa, izgleda da se to uči od malih nogu. Francuski roditelji smatraju da obed jednostavno mora biti uživanje i tako vaspitavaju decu. Vrlo su ležerni po pitanju punog tanjira, ne teraju decu da jedu stvari koje ne vole. Oni radije pokušaju lukavstvom da nagnaju male izbirače da pojedu sve – obično kažu: Ne moraš da pojedeš, ali to je jako ukusno i mi svi to volimo. Ako ti ne voliš, nema problema. I hajde sad da vidimo dete koje želi da se razlikuje od mame i tate. Pogotovo ako nije obavezno.

Tako opušten odnos prema deci nalazimo i kod Danaca koji mrtvi hladni bebu parkiraju u kolicima ispred restorana i sednu da ručaju. Spavanje na svežem vazduhu je itekako zdravo, tako kažu. A mi dodajemo i da je vreme za roditelje i njihovo uživanje u hrani ili jednostavno šolji kafe takođe veoma, veoma blagotvorno. Pogotovo za nervni sistem. Čak imaju i ime za spavanje na svežem: frisk luft – sveže luftiranje. Što je najsmešnije, niko živi (osim možda nekih neobaveštenih turista) na ulici se neće osvrnuti na red parkiranih kolica iz kojih vire ušuškane bebice koje spavaju najslađim snom.

Da se praksa luda može naći svuda dokazuje i odnos prema slatkišima u Čileu. Većina naroda decu uči da od stranaca ne uzimaju slatkiše, jel’ tako? E, pa, Čileanci imaju potpuno drugačiji odnos prema tome. Oni, naime, smatraju da je poklanjanje slatkiša nepoznatoj deci znak ljubaznosti. Ne daj, Bože, da odbijete i detetu ne dozvolite da primi čokoladu. Naći ćete se okruženi prolaznicima koji će grmiti na vas onako kako samo umeju naši ljudi kada ne ustanete starijima u prevozu.

Da nisu baš svuda samo roditelji ti koji donose sve odluke i brinu o deci, pokazuje nam primer Polinezije. Na ovim ostrvima se odvajkada mlađa deca predaju starijoj deci na čuvanje. I to ne braći i sestrama već deci celog sela. Od starijih mlađi brže uče a ovakva konstelacija ih brzo natera da se osamostale i ranije nego što bi to bio slučaj da su pod nadzorom roditelja.

Sličan stav o samostalnosti dele i narodi Centralne Amerike ali i Nemci. Oni ohrabruju decu da što pre mogu što više sami da urade. Zato nije neobično da se detetu od tri godine redovno zadaje određeni kućni zadatak ili da ono samo koristi nož za seckanje prilikom jela. U Nemačkoj nije redak prizor dete koje sa nepunih pet godina samo ide gradskim prevozom, baš kao i u Japanu čiji metro vrvi od dečice bez pratnje.

Sa druge strane, postoje i kulture u kojima je i više nego poželjno dete što duže držati uz sebe. Recimo, u Indiji, retko ćete videti majku sa kolicima. Njihova deca do druge godine borave na majčinim grudima, uvezani u specijalne marame. Majke se tako kreću van kuće i obavljaju kućne poslove, sa sve tim malim visuljcima, baš kao koalice. Takođe, roditelji spavaju sa svom svojom decom u istom krevetu. Na taj način oni smatraju da se stvara neraskidiva veza i da je toplina roditelja najvažnija za rani razvoj.

Bilo kako bilo, svako ima svoj način. Nije slučajno što su kulture različitih podneblja razvile različite običaje. To nikako ne znači da su neki bolji a neki gori roditelji. Ipak, u današnjoj eri globalne kulture i dostupnosti svih mogućih informacija – možda ne bi bilo loše pokupiti neki “štos” i na taj način rešiti neki problem ili unaprediti odnos.

I pored svih različitosti, jedno nam je svima isto. Slatkiš koji mama napravi i iznese topao i mekan pred decu govori sve jezike. A osmesi na licima mališana su identični i u Keniji, Nemačkoj, Danskoj, Rumuniji ili na Novom Zelandu. Zato vam donosimo jedan recept koji će ga garantovano izmamiti. A vas podsetiti na vaše detinjistvo.