“Dobro jutro, komšije!

“Dobro jutro, komšinice! Opet neka žurba?”

I tako mene svako jutro dočekuje sedeći špalir mojih starijih komšija. Iznesu se stolice, drvene od trpezarijskog stola, namenski kupljene “za ispred zgrade”, hoklice, plastična na rasklapanje. I svi lepo kao u bioskopu, poređaju se uza zid gde je senka ceo dan, i tačno se zna ko gde sedi. Komšija Zeka je najstariji, tu je od prvog dana zgrade, doselio kao dečak. On je tik uz ulaz i tamo negde u maju iznese fotelju stariju i od zgrade, čini mi se, i ne unosi je do kasnog oktobra. Iza fotelje je uredno složen najlon i svi to znamo, pa ko naiđe kad krene kiša, odmah prekriva Zekin tron, kako ga zovu ostali komšijski “gušteri”. Ipak je “džomba” – “džomba”. Pored njega je Lepa, stvarno jako lepa stara dama. Udovica je već 10 godina, deca žive po belom svetu a ona i Zeka sve češće silaze zajedno, ruku pod ruku. Do Lepe je Tanja, vesela i pričljiva ženica, nikad se nije udavala a svako jutro se nacrta sa vrućim krofnicama, slanim štapićima ili pogačicama sa čvarcima. I to se gricka ceo dan i nudi prolaznicima. Kada to uspe da napravi toliku količinu, ostaje misterija za sve. Do Tanje su Čeda i Brana (uvek mešam ko je Čeda a ko Brana), bračni par koji liče kao jaje jajetu i završavaju jedno drugom rečenice. Tu je Žak (u stvari Žarko ali, legenda kaže da je živeo osamdesetih u Francuskoj pa se od tada predstavlja kao Žak i često zaboravi “kako se ono beše kaže na srpskom…”), zatim Voja slikar, Dana frizerka, svrati i Zorica doktorka (mada ne toliko često jer je obavezno vraćaju po stetoskop i imaju milion “kratkih” pitanja u vezi zdravlja) kao i Seka, Jovica i gospodin Mrnjavčević (niko mu ne zna ime jer se isključivo tako predstavlja)… Ispred te važne vojske su dečica na koju seniori tobož prevrću očima jer ih gnjave a u stvari ih pomno prate:

“Gde nestade mali Kića?”

“Pazi, Tea, dušo, saplešćeš se tako!”

“Joco, trk kući po vodu, suva su ti usta, ni kap nisi popio danas…”

“Mišo, ne preskači stepenice, aman, koliko puta sam ti rekla?!”

“Vrati mu loptu, mlađi je a i prvi ju je uzeo. Odmah da si mu vratio, sad ću mamu da ti zovem!”

I tako, cika, vriska, poneki trač, malo svađanja oko politike, grupno iznošenje starog frižidera lepoj komšinici sa trećeg, poneki rođendan, i puno prisnosti, bliskosti i poverenja. Kad dođe vreme odmora, šetaju se biljke kojima je potrebno zalivanje, po rasporedu odlaska na put. Sa drugog na peti, pa tako do 1. avgusta a onda na drugi par dana, pa na kraju sve kod Zeke jer se zna da on mrzi more i nikud ne ide leti.

A onda polako počnu pripreme za septembar. Već u julu. A septembar je veliki mesec u našoj zgradi. Tada se kreči, obnavljaju se biljke, popravljaju lomovi, farba se gelender. Kaže Zeka to je tako još od ’79. kada je general Arnautović uveo to pravilo. Generala više nema, stan je prodat baš Lepoj ali je pravilo ostalo.

Diskutuje se o nijansi bajca za drvene ukrase, iako svake godine kupimo jedan te isti. Predlažu se novine, a supruga arhitekte Davora se najglasnije bori protiv svake promene jer “zgrada je ovako projektovana i sve je sa razlogom tako”. Zgrožena predlozima Dane frizerke da malo osveže enterijer recimo, lila ili roze bojom, frkće i gricka usnu. Žak smiruje obe (ipak je ostalo nešto pariskog šmeka u njemu), Tanja tutka vruće piroške u ruku a Voja slikar opet drhti od redovnog predloga da oslika mural na ulazu.

I tako, prolazi vrući juli u planiranju, sakupljanju materijala i čišćenja oko zgrade. Deca se zaposle, u stvari podmite kiflicama sa džemom, da pokupe svaki papirić, kesicu od čipsa i tetrapak a onda u avgustu nastaje zatišje. Pola stolica je prazno, sada okupiraju neke plažne ležaljke, deca su ekspresno poslata ili na selo ili sa babama i dedama na more, malo ko galami, a Zeka i Lepa i dalje sede od ujutro do uveče ispred broja 16, tek sa malom pauzom za ručak kada sunce najviše peče.

U avgustu sam među malobrojnima koji ostaju u zgradi. I verovali ili ne, tamo negde oko 6, kada padne sunce, ja ’ladno uzmem stolicu sa terase i siđem u „špalir“. I eto mene, posle 10 minuta:

„Mišo, stvarno ću ti zvati mamu, ne skači sa stepenica a ti da si mu vratio loptu odmah!“, i to sve punih usta Tanjinih krofnica.

Moja ideja da se deci montira ljuljaška je naišla na oduševljenje a sve pod izgovorom:

„Da nam manje dosađuju!“

Do kraja jula ćemo spisak neophodnih popravki i poboljšanja produžiti i na tri strane ali, kad je komšiluk složan, kada ima par snažnih ruku, nekoliko veštih i puno malih vrednih, život u zgradi je zaista kao život u porodici. Svađate se oko veš mašine koja radi u ponoć, letnjih žurki, bacanja mrvica sa terase i „hiltija“ koji trese ceo kraj u tri popodne – ali, kada ipak odlučite da se maknete iz grada, vaša difembahija je u dobrim rukama a kofer sigurno nećete ni sneti ni popeti sami.

A još sigurnije je da na put nećete krenuti praznih ruku. Ni to ne znamo kako ali, Tanja uvek zna ko kada putuje i eto je zorom na zvoncetu, sa brižljivo upakovanim fruštukom za put. Mene je ove godine obradovala najlepšim mafinina koje možete da zamislite!.

A da bi vam bilo jasno zašto ih je nestalo već kod Bubanj potoka, pogledajte Tanjin recept za mafine. Dok još mljackam na putu za more, ja se mislim ne kako ću se izležavati na plaži, već kako jedva čekam septembar i radnu akciju. Tanja tada prevaziđe i samu sebe – i po količini i mekoti testa. Ne da sam imala sreće sa komšilukom, nego da sam svećom tražila, ne bih pronašla ovako složno nesložnu široku familiju! Ako ništa drugo, a ono zbog Tanje i njenih zlatnih ruku! I Zekinih zlatnih saveta. I zlatne dečice. I Žakovog zlatnog zuba. Ma, živeo broj 16!