Znate kako kažu, najbolja škola je ona koja je najbliža. I ne kažu to za badava. Jedan naš kolega je glavu lomio da li da dete upiše u malo dalju školu na glasu ili nešto slabiju koja mu je odmah pored zgrade. Odlučio se za bližu i danas nam svako malo oduševljeno i ushićeno hvali svoj mudri izbor. Kaže, od kad je krenulo u školu, svoje dete ne prepoznaje. Ujutro kad se budi, odmah ga seti na njegove fakultetske dane kada je mamurluk bio redovni cimer u studentskom stanu. Tako da, po logici stvari, što je škola bliža, kasnije se dete budi i jutra su kraća!

A kakva su to jutra?

Prvo što na jedvite jade otvori oči. Da bi ustalo, potrebno je uložiti sav napor i aktivirati sve moguće rezerve strpljenja i ljubaznosti da princ ili princeza izvole ustati na svoje lagane nožice. Tada kreće najteži deo jer podrazumeva komunikaciju sa tim nepoznatim i pomalo zastrašujućim bićem.

Sav preplašen, kolega nam priča da je mit o ranom pubertetu i te kako stvaran. Njegovo đače prvače uveliko lupa vratima, drsko odgovara, prevrće očima, zaljubljuje se i odljubljuje meteorskom brzinom, dosađuje se u njihovom društvu…

„Ako to nije pubertet, ja ne znam šta je…“ – pomalo tužno zaključuje.

Druga koleginica se redovno nadoveže na ovaj lament nad jutarnjom rutinom i namrgođenom decom. Ona je očajna jer njena ćerka ne želi da vidi suknjicu, bilo kakvu, a kamoli da je obuče. A ormar samo što ne pukne od najrazličitijih suknji – od tila, kariranih, somotskih, žutih, plavih, na cvetiće, na jednoroge… Sve datiraju od skoro, kada su pantalone bile strogo zabranjene. Danas, ni suknja ni trenerka ne dolaze u obzir, već samo pantalone „i tačka i mačka i mečka i zvečka“ što bi rekla jogunasta ćerkica dok cokće na svaki mamin predlog, spremna da odvrne slavinu na očima kao profesionalna glumica (što u neku ruku i jeste).

Tu uskače kafe-kuvarica.

I ona konja za trku ima.

Njeni blizanci („Ijao!“ je bila prva spontana reakcija gorepomenutih roditelja na samu pomisao o blizancima u rano jesenje školsko jutro) se ne nasmeše do podne. Neće ništa, nikakav doručak im se ne sviđa a na internetu su lukavo izguglali simptome svih mogućih bolesti pa su odjednom jako krhkog zdravlja. Dok im zvone čak četiri budilnika (jedan sakriven u šerpu sa poklopcem, duboko ispod kreveta) i dva mobilna telefona, a mama ih preklinje, preti, ucenjuje, moli i naređuje da ustanu – oni kao da su videli medveda. Jednostavno se prave mrtvi.

’Ajde, nekako ustanu. I obuku se. Uredno preskoče čistu odeću, obuku šta nađu na podu ali je od toga digla ruke i tu zažmuri na jedno oko jer više „nema ni živaca, ni volje“. Onda krene zakeranje, žickanje, međusobne svađe i prepirke, potraga za izgubljenim školskim aksesoarima (većina je obično pronađena u frižideru!?) i čoveku dođe da se vrati u krevet, pokrije preko glave i ono-što-se-radi-kada-vidite-medveda.

Koleginica iz marketinga je toliko preplašena tog jutarnjeg lica svoje dece da je uspela da izbori kod muža da buđenje i spremanje dece za školu bude njegova obaveza. Ona iskusno glavu ne podiže sa ringle i tostera, svakome udovoljava, samo da ne mora na front. A jutarnje spremanje za školu to i jeste, budite uvereni vi koji još nemate to iskustvo u svojoj vojnoj knjižici. Zato ona cedi pomorandže, podgreva tost ako se ohladio, jednom peče jaja na oko, drugom kajganu, pravi užine, muti kafe sa savršenom penom u 7 ujutro – samo da poštedi svoj nervni sistem agonije namrgođene dece.

Onaj tamo iz distribucije dolazi u pola 7 na posao i kod kuće tvrdi da tako mora, samo da izbegne ceo proces. Jedna iz računovodstva pomalo stidljivo priznaje da mora da nosi šarenu periku i klovnovski nos, u protivnom „oni njeni tasmanijski đavoli“ ostaju čvrsto pri odluci da ni zalogaj ne pojedu, ne umiju se a o oblačenju nema ni govora. Da zlo bude veće, svako drugo jutro osvane na Facebook profilu svog „odanog“ supruga koga njena muka beskrajno uveseljava i večito keba trenutak da je krišom slika. „Samo ja znam kako mi je pod tom perikom i sa tim nosem“, zaključuje.

Direktor sektora dobacuje da se, od kad se razveo, panično boji radnih dana. Njegova sekretarica kuka na svoju spavalicu, dizajner se kune da mu ovo teže pada nego noćna buđenja dok su bili bebe a samo kuvar, koji je došao u posetu mudro ćuti, sluša nas i smeška se. Neko se setio i njega da pita, sad već slobodniji u razgovoru, kako on preživljava namrgođenu decu ujutro.

„Nikako“, tvrdi on.

„Toga kod mene nema“…

Začulo se jedno „ma, važi“, nekoliko „drugom ti tu priču pričaj, stari“ i jedno stidljivo i pomalo očajno „kako?!“…

On kaže da je vrlo prosto. Mora im se podići. Mora se ući u njihov mozak, baš kao što detektivi ulaze u umove kradljivaca a šahisti u glave svojim protivnicima. Tajna je da im se unapred kompenzuje dobro raspoloženje, da se malo potplate i što je najvažnije, ne sme im se ni u jednoj mili-mikro-nano sekundi pokazati strah i slabost. Baš kao mali predatori, klinci to osete, navale kao pit bul i ne puštaju.

On, recimo, to radi tamo gde je najjači. U kuhinji.

Kod njega kajgana ima i oči i nos i uši, sendviči su brodići, ovsena kaša je čokoladna i sa jednim papirnim suncobranom zabodenim sa strane, projice se jedu uz vruć kakao sa medom ali serviran u šolji za kafu a voćna salata je složena po bojama u redovima. On redovno i sebe malo uparadi i neretko iznese doručak u kecelji na karnere i sa dve kikice (ima dugu kosu, ali i dosta humora pa mu se može), ili ofarba brkove u zeleno njihovim sprejevima za žurke (lako se peru, bez brige) ili se u novembru iz čista mira maskira u Deda Mraza (potroši na to dodatnih 5 minuta jer je ispod komplet obučen za posao). Pa se ti ne nasmeši na tako serviran doručak!

U neverici ali, sa novim daškom nade, jednoglasno zaključujemo da je ipak najbolji recept uvek i samo zabava. Vidimo neki novi polet kod svojih kolega sapatnika, pa i u nama zatitra mogućnost da sve bude kao pre, kada su nas budila njihova nasmešena lica u sred našeg kreveta, i kada su jutra bila sve osim namrgođena – i užurbana i haotična i ponekad panična. Jer, to sve možemo da podnesemo. A one bore na malom čelu, između najdražih okica na svetu, i ona stisnuta ustašca – na to se ne da naviknuti i boli kao kada se posečemo na papir.

Da zabiberi čorbu namrgođenim jutrima, onako usput nam je dobacio i jedan recept.

Probajte, kaže. Lako je, kaže. To može svako, kaže…

Probaćemo, ne brinite! Koliko sutra!