Veliki posao nas čeka do kraja meseca. Ne samo da  valja ispratiti celu jednu godinu, već se opraštamo i sa jednom dekadom. Dobro bi bilo da svedemo račune, napravimo spisak odluka (kojih ćemo se držati kao za mehur od sapunice), upriličimo neko slavlje, napunimo frižider, okitimo jelku, zatrpamo je poklonima, odlučimo šta ćemo obući, poplaćamo sve račune i izmirimo dugovanja, da ne ulazimo sa teretom u novu godinu i tako, svašta još tu nešto ima da se obavlja. A posao kao posao, niti pita, niti mari. I dalje najnormalnije ustajemo dok je još mrak, tapkamo kao tek rođeni mačići po kuhinji u naporu da napravimo tu kafu koja će nas povratiti malo i jurimo u kancelariju da namirimo sve regularne obaveze i izmislimo vreme za dodatne koje se gomilaju upravo zbog kraja godine.

A da li si kupio jelku i sve poklone, da li si umoran jer si već počela sa sitnim kolačima, da li možda spremaš i Sv. Nikolu – to niko ne pita.

Ali, zato, kad se pogledaš u ogledalo, podočnjaci vrlo jasno pitaju kada ćeš se odmoriti i naspavati, kuća pita kada ćeš je spremiti, kiseli kupus insistira da ga obilaziš, one dve table slanine još čekaju da ih odneseš u Pazovu kod kuma na sušenje, štikle čekaju strpljivo da im se zamene flekice, deca pište i vrište da šalju pismo Deda Mrazu, koleginice ti pasivno agresivno traže da se aktivno uključiš u kićenje kancelarija i organizaciju firmine proslave. A ti bi samo da se pokriješ debelim perjanim jorganom preko glave i spavaš, spavaš i spavaš.

Jer, panika te hvata od kreditne kartice koja se, ionako ispošćena, sprema na jedno opasno i nimalo bezazleno peglanje. Spisak poklona se svake godine proširi za bar još dva deteta, komšijska, sestrina, kumina… Ali, hajde, sve to ni po’ jada. Ono od čega te najviše hvata panika jeste prednovogodišnje ludilo po gradu.

Počnimo od saobraćaja. Tu ne moramo ni reč da kažemo, niti da opisujemo te muke. Sve vam je jasno. Dodajte tu i parking, pa praznična paranoja može da počne.

Ok, nekako ste se dokopali tržnog centra. Kažemo „dokopali“ jer ni ove godine niste uspeli sami natenane da odete u tu kupovinu, već su se i deca natovarila a i muž koji, sirotan, misli da će malo da ublaži finansijsku štetu ako krene i namćori se kada vidi cene – a oboje znate da će bilans biti isti, samo začinjen nervozom, sevajućim pogledima, durenjem, coktanjem, huhtanjem i puhtanjem. No, dobro. Navikli ste.

Stigli ste u najveći tržni centar u vašoj okolini ali, vama deluje kao da ste stupili direkt u pakao. Maraja Keri i ove godine za Božić želi „samo njega“, mjauče i cijuče na repeat sa zvučnika. Zvončići, zvončići zvone celu noć i dan, i to u vašim ušima a na samu pomisao na zvončiće vi više nemate one vesele asocijacije kao dete, već sanjate čepiće za uši.

Ali, onda ne biste čuli kako se mlađem piški i ne biste reagivali brzinom munje ali, opet jedan sekund prekasno, pa ste se našli u sred tržnog centra sa jednim detetom koje se upiškilo i drugim koje mu se ruga, pa ovaj prvi plače a mužu se suše usta od pomisli da sad mora neplanirano da kupi i pantalone i čarape za svog junaka upišanka.

I dobro, u nekom trenutku završite jedan deo kupovine. Sednete na kafu i kolač, smejete se i šalite, gledate musava lica vaših mališana i suprugu koja kao kobac vreba da li će ostati koje parče kolača iza dece jer je ona „na dijeti i zaista ne bi smela da naruči kolač“.

Napunite tu malo baterije, noge više ne drhte od umora, Maraja je već ušla u uho i pomalo čak i pevušite i Nova godina opet deluje kao da bi zaista mogla da bude najsrećniji i najlepši deo godine.

I taman kad ste se opustili, vreme je za novi napad.

Onda se ona seti da su im ukrasi zastareli i da bi bilo lepo da se malo obnove i gle čuda, baš je to primetila dok prolaze pored radnje sa ukrasima za jelku gde ima čitavih 3,75% popusta. Ko je blesav da to propusti?

Teži za jednu dobrano punu kesu, nastavljate da se probijate kroz masu. Očevi razmenjuju poglede sažaljenja i saosećanja između sebe, dok su okićeni što kesama, što njenom torbom, što mladuncima koji vise sa njih kao sa drveta. Majke se ljubazno smeškaju kada se tuđe dete zaleti u njih i opali ih direkt u cevanicu „Nema veze, i moj je đavo, navikla sam“. Druga majka, izbezumljena i zahvalna, uputi topao pogled ženske solidarnosti i požuri da nađe ono jedno malo koje se zagubilo još kod automata za bombone.

Trpa se u korpe, briše se sa spiska, naknadno se dodaju imena dece i prijatelja koje smo zaboravili, pravi se strategija koji poklon za koga, ima se u vidu i karakter primaoca ali, i njegova velikodušnost tokom prethodnim praznika. Onda, u jednom trenutku, kao da sve zamre. Kao da nestane i muzike i vrućine i gužve a bogme, i onog velikog kamena na grudima. To je trenutak kada ona vikne: To je to! Svi pokloni kupljeni.

Otac je tada od oduševljenja uhvati za struk i visoko podigne, deca se uzbude, hoće i ona i onda se zagrle svi zajedno a odrasli samo što ne zaplaču od olakšanja ali, i ponosa što su pregurali još jednu novogodišnju kupovinu. Da ne kažemo bitku.

„A sad na ćevape!“ neformalna je lozinka kojom se obeležava kraj najtežeg dela praznika.

Ipak, ta sreća ne traje dugo jer ona pomisli da je sad idealno vreme da skokne u samoposlugu u tržnom centru, da pokupuje neke sitnice za slavu i novogodišnju noć. Ma, samo 5 minuta.

Tih 5 minuta pretvori se u sat. Otac i deca prvo mirno sednu ispred da je sačekaju ali, kako vreme odmiče, otac se unervozi, deca polude i skaču, štipaju se, smeju se, beže po okolnim radnjama, žedni su, gladni su, piški im se… Oko njih, isti takvi očevi, isto čekaju ženu koja je skoknula na 5 minuta. A onda, jedna po jedna kreću da izlaze, dok ostali koji još čekićaju, ne bez zavisti gledaju kako je neko svoje odrobijao.

Sva sreća, u nekom trenutku svako dočeka da vidi poznatu glavicu kako izlazi, zatrpana kesama u kojima su te „sitnice“. I tad stvarno mogu na ćevape.

Ostalo je lako. Kićenje jelke je uvek veselo, frižider puniji nego ikada, svaki dan je mala gozba (nema veze što će morati da se dokupljuje), deca ne mogu da dočekaju deda Mraza a vi ste mirni jer, duboko u dnu vašeg ormara, čekaju naručene igračke i već ste prežalili i minus na kartici i Maraju Keri na repat, sada je važno samo da je veselo.

Otac u bradu promumla da je jelka stvarno divna ove godine i da je bilo vreme za nove ukrase, mama pažljivo i sa ljubavlju uvija hiljadu i jedan poklon za rođake, prijatelje i kumove koji će za koji dan ispuniti kuću, hvaleći oduševljeno njenu trpezu, jelku i topli dom koji je svila.

Opet je Nova godina divna i nema veze što se ujutro ustaje u zoru, večeras će je on iznenaditi ruskim blinima sa nadevom od sušenog mesa i majonezom, divnim palačinkama koje je naučio da pravi u Rusiji i kojima je jednom davno osvojio njeno nežno srce.

Doduše, ona će malo negodovati, jer joj je kuhinja potrebna kako bi napravila probu salate sa pastom, brokolijem, brusnicom i dresingom od majoneza, koju će služiti na slavi (a i za novogodišnju noć) a taman da to bude ručak za sutra jer ostaje duže pošto su joj „uvalili“ da kiti kancelarije.

Naravoučenije praznične kupovine: Ono što te ne ubije, ojača te i čini još veselijim!

Svi vi koji ste mudro završili sa kupovinom, uživajte u predprazničnom raspoloženju, a vi kampanjci, što još čekate i odlažete – ne bismo vam bili u koži! Požurite kako bi i vaša mala horor priča imala veseo i topao kraj!