Blog, Lifestyle, Recepti, Ishrana

Zamislite leto bez lubenice. Nemoguće je, zar ne?

To je kao da zamislite novogodišnje praznike bez jelke a jesen bez žutog lišća. Više od 1200 vrsta ovog voća (ili povrća, još uvek se lome koplja oko toga) uveseljava danas nepca čitavog sveta a tragove prve setve nalazimo još kod starih Egipćana.

Danas ogoljavamo ovaj božanski plod do same korice. Otkrivamo njeno poreklo, blagodeti i načine pripreme.

Prvo da vidimo šta kažu botaničari!

Lubenica je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice bundeva, koja u svom sastavu ima najveći udeo vode (čak do 92%) i poreklom je iz Afrike. Tačnije, potiče iz južnog dela ovog kontinenta, tj. sa ivice pustinje Kalahari, a to je teritorija koju danas obuhvataju države Bocvana, Namibija i Južnoafrička Republika. Dejvid Livingston, svetski pustolov i istraživač, baš u tim predelima je 1850. godine pronašao divlju rođaku lubenice, i to u izobilju!

Prema arheološkim nalazima, veruje se da su se prve žetve lubenica odvijale u drevnom Egiptu pre 5000 godina. Na to ukazuje i to što je seme ove sočne voćke pronađeno u grobnici egipatskog faraona Tutankamona, kao i u grobnicama drugih vladara 12. dinastije.

U to doba, pustinjom Kalahari su lutali mnogi putnici i trgovci. Žedni od sunca, osvežavali su se malim divljim lubenicama čiji je plod bio gorkast ali izuzetno bogat vodom. U stvari, afričke divlje lubenice se mogu smatrati i nekom vrstom drevnih čuturica. Zbog tih osvežavajućih svojstava, lubenica se ubrzo proširila celim afričkim kontinentom jer su putnici namernici uzimali njene veće količine dok su prolazili pustinjom i razmenjivali je sa trgovcima iz celog, tada poznatog, sveta.

Čak i u Svetoj knjizi, Bibliji, nailazimo na lubenicu!  Ona se tu pominje kao hrana koju su Izrailjci jeli tokom ropstva u Egiptu.

Od 7. veka lubenica se uzgaja i u Indiji a do 10. je već stigla do Kine, koja je danas njen najveći proizvođač. Mavri su upoznali Španiju sa njom u isto to vreme. Nije prošlo dugo a Korodoba je već bila poznata po svojim slatkim lubenicama. Za njom i Sevilja, a odatle se munjevitom brzinom proširila po jugu Evrope, prvo Francuskom, a putem robova – otišla je i u Ameriku. Na Novom kontinentu se uzgajala prvo na Floridi a zatim i u državi Masačusets. Nešto kasnije su i Peru, Brazil i Panama počeli da se slade ovom voćkom a na Havajima su prosto poludeli za njom, kao i na Pacifičkim ostrvima gde ih je domorocima predstavio lično Džejms Kuk!

Početkom 17. veka, lubenica je uveliko bila uvrstavana u evropsku botaniku a njen izgled, kao i promene nastale usled kultivisanja ove biljke, možemo pratiti i kroz umetnost. Najbolji primer za to je slika Đovanija Stančija naslikana između 1645.  i 1672. godine, na kojoj je lubenica prirodno izdeljena na celine i čije je meso beličasto roze.

Dobro, videli smo da je lubenica lepa i da ima bogatu istoriju. A sad ćemo da vidimo i zašto je to tako. Jer, ništa nije slučajno.

Za početak, lubenica je bogat izvor vitamina C, vitamina A, kalijuma i magnezijuma. Već smo utvrdili da sadrži visok procenat vode a da li ste znali da ova šećerlema sadrži svega 30kcal na 100 grama. Tako da, navalite bez griže savesti i poslušajte dalje šta sve dobijate sočnim zalogajem. Samo jedno parče lubenice poseduje čak četiri puta više antioksidansa likopena od zvanično uvreženog kralja likopena – paradajza. Nepravda, i mi kažemo!

Pored podmlađivanja u vidu slobodnih radikala kojima obiluje, ova lepotica nudi i rešenje za usporen rad bubrega a pritom sadrži aktivne supstance koje ublažavaju upalna stanja.

Darežljiv je izvor i vitamina B1 – vitamina koji učestvuje u proizvodnji energije, tako da kad vas uhvati “mala snaga” znate ko će vam priteći u pomoć.

A ako ste mislili da sve one dosadne koštice postoje samo da ovo voće ne bi bilo savršeno, grešite. Koštice lubenice ne da nisu štetne – već i one obiluju magnezijumom, fosforom, kalijumom i drugim mineralima. U tradicionalnoj medicine Azije, koštice lubenice se naveliko koriste za čišćenje bubrega.

Semenke treba samleti ili iseckati, i jednu takvu kašičicu preliti jednom litrom vrele vode. Ovakav čaj se pije tri puta nedeljno, više puta na dan.

Čak i ukoliko vam buberzi rade kao švajcarski sat, ni tada ne bacajte semenke. U Kini se one prže i poslužuju kao grickalice.

U tom delu hemisfere, lubenica ima veliki značaj. Recimo, u Vijetnamu se nijedna proslava Nove godine ne može zamisliti bez lubenice. Zbog svoje intenzivne crvene boje smatra se da donosi veliku sreću, tako da se za ovu priliku sa pažnjom bira plod sa najcrvenijim mesom, čije semenke se služe često i same obojene u crvenu boju! Setite se svega ovoga svaki put kada budete gunđajući pljuckali semenke lubenice koje su u stvari blago za vaš organizam.

A da je ona svuda prepoznata kao dar prirode, govori i činjenica da se svake godine širom sveta održavaju festivali i sajmovi posvećeni upravo lubenici. Sezonu otvaraju majski festivali u Koreji i Floridi, zatim slede Kina i veliki broj američkih država – štaviše, skoro da nema nijedne u kojoj se ovom voću ne posvećuje makar jedan vikend godišnje (a Oklahoma je 2007. lubenicu proglasila državnim voćem!). Za svima njima ne zaostaju ni Turska, koja je inače veliki izvoznik, kao ni Australija, koja u januaru zatvara godišnju sezonu.

Sad ste pomislili sigurno “Baš da putujem da proslavljam lubenicu, ne pada mi na pamet!”. Ali, uopšte ni ne morate. U slavu lubenice organizuju se sajmovi i kod nas: u Osipaonici, Idvoru, Šašincima, Silbašu…

Najpoznatije države u kojoj se uzgajaju lubenice u Evropi su Grčka i Makedonija, dok u svetu ubedljivo prednjači Kina.

A da li ste spremni za jednu šašavu akciju?

Zbog prirode lubenice koja je lagana, vesela i slatka, odlučili smo se da uz ovaj post vežemo jedan pomalo neobičan recept. Naime, delimo sa vama našu Dobro jutro Lubepicu! O čemu se radi, pogledajte u receptu!