Grad neoprostivo smrdi. Danima zagledam baletanke, ne znam o cemu se radi. Pomislim, mozda je uvek bilo ovako nego sam se samo lako navikla na onaj divni jodni morski i svezi planinski vazduh.
U tom pokusaju da odagnam smrad, prizvala sam miris lavande, miris koji poznat jos iz bebecih dana, miris koji vezujem za moju baku po ocu, Anku. Kad god ga osetim, setim se njenih plahti, oramara prepunih peskira, za narednih 5 generacija, da ima za svaki slucaj, ispod kojih stoji po jedan sapun i sveze lavande,koju je donosila iz rodnog Sibenika.
Baka je bila domacica, ostala mi je slika ogromnih expres lonaca, u jednom se kuva hrana, u drugom ves, mudante, brinula je o dva sina i dedi,unucima, okrece se i kaze:”Sinko, ovo je moj fakultet”.
Moj deda, general potpukovnik, te davne 1943.godine,ucesnik u ratu, predvodeci neku silnu vojsku, biva ranjen, zakucao je sudbinski na vrata bolnice u Shibeniku u kojoj je baka bila medicinska sestra. Dedu su vrlo brzo sanirali i pamtim ko dete da su mi obojica deda imali duboke rane na nadlakticama i da smo mi unuci pokusavali da napipamo metkice koji su vec srasli i postali svedoci herojskih dana.
Kad se deda osvestio, momentalno se zaljubio u Ankicu koja je tad imala 19 godina. Deda je uvek bio nesmajnik, te je tad nacinio psinu koja se godinama prepricavala za vreme porodicnog rucka. Kad je dosao da ga poseti neki ruski general da proveri kako tece oporavak, rus je uocio na bolnickoj listi temperaturni zapis 44 C. Pozvao je baku, izdrao se na nju, ova ostala u transu zbunjena i tad je deda uleteo iz postelje obrativsi mu se:”Druze generale, ja kad nju vidim meni momentalno skoci temperatura, inace je sasvim sve u redu”. Rus je samo rekao “ocinj haraso” i otisao. Tako je sve i pocelo.
Elem, secam se njenog dalmatinskog izgovora, onog pevljivog lahorastog duhovitog jezickog poigravanja, razumljivog a na trenutke stranog, setim se njenog prenaglasenog karaktera, iz smejanja u plac pa opet smejanje,njenog vedrog duha i topline. Govorila je:”Jadna ti sa ka isam sinko”, “ajme meni”, “poljupac ko prdac, cuvaj busicu ko dusicu”,neretko se mami obracala:”Viro, sto nisi radjala vise dice, vidi kako je mala lipa na mene”
U razgovoru sa ljudima, mojim prijateljima, sedela je jako blisko, prosto je neposredno ulazila u taj intimni prostor, nekad zaplace zbog cinjenice da tako mlad nema vise kose ili krece da sedi pa ga pomiluje po glavi, obavezno ga nahrani. Bila je virtuoz u kuhinji, razapinjala je pitu kao stoljnjak od kojeg je pravila burekcice, poseban recept za njoke kojima utisne tri linije viljuskom, supa iz koje mi je lovila manistru…
U tim svojim pauzama volela je da stane na prozor i posmatra ljude i onda improvizuje neke njihove moguce zivotne price, koliko je to bilo presmesno.
Kad sam krenula da putujem, zvala bi me telefonom i govorila placljivim glasom :”Ivo, sinko, ni bonbon,” cujes li me? “a to bi znacilo da ne uzimam nista ponudjeno od stranca.
Stalno je nesto otkuvavala i grozila se prasine a nije joj bilo pravo kad joj operem sudove, govorila je da joj trosim puno deterdzenta. S dedom je imala dnevnu dozu potrebnu prepirke, govorila mu je “Stari jarce” i mekano ga udarala krpom kuhinjskom po turu. Deda ju je mnogo voleo, postovao i pazio.Znao je da joj kupi kompletic, pa isti takav i sesiric, izvede je a onda mi prica kako je drzi za ruku, kako je bila lepa, lepi beli zubi, sjajna bista, tanke none, dugi prsti, i onda kaze ma na njoj sve valja😊.
Umrli su iste godine u rasponu od 3 meseca, otisli zajedno…
I tako kad legnem s njom, a imala je obicaj da kaze ajmo sinko u ligen, setim se mirisa posteljine i mirisa lavande i vidim belu sobu a iznad natkasne sve nase slike koje je ljubila… Tako bar na kratko zaboravim na ovaj neprijatni miris, miris govana, sto bi rekla moja drugarica D.:”Mirise na govna jer smo mi govna” 🤣, pitam se samo sta jos treba da se desi ovom mucenom gradu iz koga cemo, plasim se, svi uskoro da odemo😥