Kuhinjski rodoslov i kuglof moje porodice

Kuhinjski rodoslov i kuglof moje porodice

Kuhinjski rodoslov i kuglof moje porodice

Dve omiljene stvari koje imam u kuhinji su bakin stari ručni mikser i prabakina mesingana vangla za mešanje. I ne služe mi samo za ukras. Naprotiv. Koliko li se samo pogača nagledala ta stara vangla i koliko li je sastojaka sjedinio taj gvozdeni mikser, to znaju samo naše porodične decenije.

Tvrdim da nijedan hleb nije ukusniji od onog iz te posude boje starog zlata u kojima su moja prabaka, baka i mama svojim rukama mesile testo kako bi koji sat kasnije gledale svoje najmilije kako duvaju u vruće korice i veselo mljackaju dok se zadirkuju i čavrljaju za starim drvenim stolom, koji je ko zna koji predak svojim grubim rukama deljao.

Na tom stolu je ispisana čitava istorija mamine porodice. Zarezi nožem po njemu govore mi priču o doručku sabajle, dok se puši vruće mleko iz šolje a pogača seče direkt na stolu – bez daske ili mušeme. Kada prelazim prstima po tim brazdama, iz njih kao da se širi miris svežeg sira, džema od drenjina i suve slanine. Kao da pred sobom vidim sve te generacije moje porodice i u maminoj tetki prepoznam oči svoje ćerke, u pradedinom osmejku vidim svog stidljivog brata, baka se smeje glasno i zabacuje glavu unazad, baš kao što i ja radim a pradeda moči koricu u vruće mleko, baš kao što ja opominjem svog mlađeg da se ne sme (a da me pitate zašto, ne znam ni sama odgovor).

Slike su ok. U poslednje vreme i video zapisi dobro posluže. Broš moje baba ujne je lepa uspomena. Pradedina sablja je divan ukras na zidu a stari sat je kao sidro u nemirnom moru jer kuca neumorno već evo, šestu generaciju. Ipak, prave uspomene kriju se u porodičnim receptima. Tu je zapisana najlepša istorija svake porodice. Godine nemaštine ali, i one berićetne – slikaju se kroz obroke koje grupa ljudi povezanih krvlju i prezimenom deli. Slave, krštenja, venčanja i sahrane, ispisuju sage o malim i velikim porodicama kroz hranu koja se iznosi na veselu ili pak, tužnu trpezu. Jer uz hranu se i slavi i tuguje.

Mali crni tatin hleb, uvijen u vezenu maramu – za vojnika kome je povratak neizvestan. Slan od majčinih suza i tvrd kao očevo lice, ogrubelo od teškog života i neizrečene strepnje za najstarijim sinom koji odlazi u rat, jer „muško ne kuka“.

Malene vanilice, pažljivo posložene na srebrnoj tacni i posute mirisnim vanilin šećerom – za krštenje prve devojčice u porodici.

Slatko od malina, u tankoj staklenoj posudi – za srećne mladence i prvo bračno jutro.

Sarme u zemljanoj posudi – za veliku slavu na koju dolazi rod izdaleka, umoran i prašnjav od puta.

Suva govedina u krpi i tegla masti – za marljivog studenta u velikoj varoši, prvog pismenog u celoj porodici.

Teško se kod nas izgovaraju nežne reči najmilijima. Teška vremena su nas naučila da ćutimo, trpimo i nadamo se nečem boljem. Gladne godine, pokrštavanja, ratovi, okupacije, danak u krvi, seobe – od nas su načinili trpeljiv i naoko tvrd narod, stisnutih usana i bez mnogo nežnosti u rukama, koje od kamene i slane zemlje teškom borbom dolazi do šake žita. Za nežan dodir nije se imalo vremena jer ta borba nikad nije prestajala, a i dobro je bilo naučiti najmanje da samo najjači opstaju.

A žene kao žene. Kroz pore im izlazi ljubav i nežnost, pa su se snašle i naučile da kroz hranu govore i miluju. Lozinka za te izlive uvek je bila: Deder, uzmi, na…

Umesto poljupca pred drugim golobradim mladićima, umesto ušuškavanja perjanim jorganima kada je dete u tuđini, umesto nameštanja snežno bele kragne svršenom studentu i umesto prve jutarnje kafe koju kuva svojoj mezimici, svojoj lepotici, koja ovog jutra kuva istu takvu kafu svojoj svekrvi.

I deca su naučila da u tim nežnim zalogajima prepoznaju i u grudi sakriju milinu ljubavi i nežnosti, pažnje i ponosa.

Dolazak kući posle dugo vremena počne kada se sa vrata još oseti miris maminog kolača a ona nasmejana dočeka najzad svoje dete, sa bakinom ukosnicom u lepo nameštenoj frizuri. Poljubac koji miriše na kiflice i detinjstvo, tatina oštra ali, sada već osedela brada koja zagolica a ne grebe – to je dom i to je mesto odakle potičemo i gde zauvek pripadamo. To je dom koji ćemo i mi izgraditi sa nekim kome ćemo do dugo u noć praviti tortu po bakinom receptu. I naša sada mlada ruka, jednom će biti topla, suva i naborana uteha, dodir koji leči sve. Njom ćemo dodavati vrući šerbet kada drma groznica, jer tako je i nas mama lečila od kašlja a nju njena i tako daleko u istoriju koju ne poznajemo ali, osećamo kroz poznate mirise i drage predmete u kuhinji.

A najlepše kod svega su male tajne i sastojci, dobro skrivani od drugih, deljeni uz tobož negodovanje. Još je lepše kada se porodice spoje, pa spoje i recepte i običaje. Kada se prožmu banatski makaroni sa primorskim začinima, kada stara supa dobije nov sastojak, iz dalekih šumovitih predela, a kada se sir sa krša služi sa kobasicama iz ravnice.

Koliko je lepo čuvati porodične recepte, toliko je lepo i obogatiti ih, pokloniti, osavremeniti. Jer, istorija nije jednosmerna ulica. To je raskršće bezbroj puteva, koji se prepliću i vode po čitavom belom svetu. A porodica je ono što ne staje u kofer ali, zato se smesti u srcu, genima i krvi. A kao mali token, mali podsetnik i amajlija, u tom skromnom kožnom koferu, kao i u velikom novom, sa šifrom i navlakom – uvek se nađe brižljivo upakovan sočni i mirisni kuglof, umesto rodoslova. Ili, bolje da kažemo: kao jedini pouzdan rodoslov.

Zato uživajte u starim uspomena i stvarajte nove, za buduća pokolenja. Izmislite recept, izmiksajte dva različita, uvedite novi, oplemenite stari. Jednom će neko sa ponosom pratiti korak po korak baš taj recept, ponosan na svoje korene i porodičnu istoriju. Koja se, priznajmo, ne piše ni na bojištu, ni na ulicama, njivama, fakultetima ili putevima. Ona prava, piše se u kuhinji.

Praznični kuglof sa voćem

Priprema:

Naseckajte krupno smokve, lešnike i badem, pomešajte ih u činiji sa narandžom i suvim grožđem pa ih zalijte rumom i amaretom, dobro promešajte i ostavite da se natapa. Ovo možete uraditi i dan ranije. Nakon toga u većoj činiji ulupajte margarin električnim mikserom dok ne postane kremast, dodajte šećer i nastavite da mutite dok se sasvim ne sjedine. Zatim dodajte jaja, ali tako da ubacujete jedno po jedno i svako mutite 2-3 minuta tako da se dobro poveže sa margarinom pre nego što dodate sledeće.

Nakon toga spatulom umešajte brašno i peci prah. U smesu sa suvim voćem dodajte 50g brašna i cimet pa pomešajte tako da brašno pokupi dobar deo tečnosti od likera. Nakon toga dodajte voće i čokoladu u testo i opet promešajte da se fino rasporedi. Dobro podmažite kalup za kuglof pa u njega rasporedite testo.

Pecite u rerni zagrejanoj na 175°C 75 minuta. Negde na pola puta proverite da li je vrh potamneo. Ukoliko je dobio lepu zlatnu boju pokrijte kuglof sa folijom pa nastavite da pečete. Nakon pečenja ostavite kuglof da se sasvim ohladi i tek onda ga izvadite iz kalupa. Dok se hladi zagrejte slatku pavlaku  da bude vrela ali ne dozvolite joj da provri.

Belu čokoladu naseckajte sitno pa je zalijte sa vrelom pavlakom i mešajte uporno dok se sasvim ne rastopi. Kada se kuglof sasvim ohladi okrenite ga na tacnu za posluživanje i na kraju prelijte ga sa belom čokoladom koja se malko stegla. Ukrasite po želji.

Sastojci:

  • 250g Dijamant Classic margarina na sobnoj temperaturi
  • 250g šećera
  • 4 jaja
  • 250g brašna
  • 1 peci prah
  • 75g suvih smokvi
  • 75g suvog grožđa
  • 75g pečenih lešnika
  • 75g pečenih badema
  • 50g kandiranih narandži
  • 200g čokolade sa 45% kakaa naseckane na kockice
  • 1dl ruma za kolače
  • 1dl amareto likera
  • 50g brašna
  • 1 kašičica cimetaž

Za ganaš od bele čokolade:

  • 200g bele čokolade
  • 250ml slatke pavlake

Ocenite članak
[Ukupno: 7 Prosečno: 3.7]