Da li znate da su početkom XVII veka holandski i engleski moreplovci doneli iz Kine slano-kiseli riblji sos zvan “ketsiap”? Tada je taj sos više ličio na soja ili sos od ostriga nego na fini preliv, koji danas zovemo kečap. Ono što je najzanimljivije je to što priča o kečapu počinje bez paradajza.
Prvi recept za proizvodnju kečapa štampan je 1727. godine u knjizi “Kompletna domaćica”, autorke Elizabet Smit. U sebi je pored osnovnih sastojaka imao vlašac, karanfilić, sirće, đumbir, oraščić, biber i koru od limuna. Osamdeset i pet godina nakon ovog recepta, pojavio se i prvi recept za paradajz kečap.
Međutim, da bi došli do preliva, koji danas nazivamo kečap, mora se sačekati da se recept za ovaj sos prenese preko okeana u Ameriku. Sledilo je uzgajanje paradajza i smišljanje načina, kako da se paradajz održi i konzervira za upotrebu tokom cele godine. Nije bilo druge, nego kuvanje i pasiranje, a onda se u pravom trenutku dodaje strogo čuvana tajna mešavina raznih začina i mirođija. Uskoro su počele da niču fabrike ovog novog industrijskog proizvoda, a sve ostalo je istorija.
Danas, kečap se koristi kao preliv za najrazličitija jela, uključujući i pice, pomfrit, hamburgere, tople sendviče i meso. Gotovo da ne postoji domaćinstvo u kome kečap, bar jednom, nije bio nezaobilazni sastojak trpeze. Pravi ljubitelji kečapa kažu da je njegovo konzumiranje mnogo više od okretanja bočice i prelivanja jela, ima nešto u tom napetom čekanju prvih kapljica na tanjiru. Pre upotrebe promućkati – osnovno je pravilo za kečap.
Posle ovog kratkog putovanja kroz istoriju kečapa, možemo slobodno reći da se on konzumira sa merakom, jer često ume da bude jedini spas vašem omiljenom specijalitetu, a to treba ceniti.
Prijatno!