Deda je bio specifičan, jednog dana jeo bi samo hleb od integralnog brašna, dok bi drugog dana izbacivao hleb iz ishrane. Najzdravije mleko, po njegovom proračunu, bilo bi ono sa 2,8% mlečne masti u zelenom pakovanju, ali ipak ne, ono u plavom pakovanju sa 3,2% mlečne masti, bilo je boljeg ukusa. I tako je deda stalno nešto izvoljevao, izmišljao, menjao, kad je ishrana bila u pitanju. Opšte poznata stvar u našoj porodici bila je da deda nije voleo kokos, ako je deda uopšte znao šta voli. Izričito je govorio da takvim kolačima ne pokušavamo da ga podmitimo, citiraću ga: “Takvi kolači uopšte mi nisu interesantni.” Medjutim jedni čupavci promeniće sve. Letnji dan, iz kuhinje se oseća poznati sladunjavi miris, istog trena te mine želja da pojedeš ceo pleh maminih kolača. Deca kao deca, brat i ja spremni, kao zapete puške da napunimo stomake najlepšim čupavcima, koje jedino majka ume da napravi. Medjutim, našu iluziju prekida upravo mama: “Trk po dedu pa svi zajedno na kolače.”Brat i ja rekosmo u glas: “Deda ne voli kokos.” Mama uzvrati osmehom: “Ni reč o bilo kakvom kokosu u kolačima, trk po dedu.” Dodje deda, kao po običaju, jer kad god se nešto pravilo deda je bio pozvan na degustaciju. Sede dede uzme jedan kolač, drugi treći, peti i reče mami: “Au snajka, bolje kolače, nisi pravila do sad.” Nasmejasmo se svo četvoro, nastavismo da jedemo kolače, sladje, kao nikad pre. Deda već dugi niz godina nije sa nama, može se reći da smo i čupavce zapostavili na našoj trpezi, ali kad god se nadju setimo se jednog letnjeg dana, dedu koji nije voleo kokos, ali koji je voleo mamu, njene kolače i sve nas zajedno.
Dedin kokos
