Blog, Lifestyle, Recepti, Ishrana

Da li se i vama čini da dan prolazi sve brže i brže? Pritom ne mislimo na činjenicu da sunce zalazi sve ranije, nego nam se prosto čini kao da je neko ubrzao sat i on sad traje maksimum 20 umesto 60 minuta.

A šta sve treba stići!

Čim ujutro otvorimo oči, istog sekunda kreće neka frka.

Neko je gladan. Nekome se ne ide u školu. Neko ima sastanak pa žuri i nervozan je. Nekome treba da se opegla košulja. Neko ne može da nađe patike za fizičko. Nekome je svratila dokona komšinica sa petog da nabrzaka izogovara komšinicu sa trećeg sprata. Neko živ neće u vrtić. Neko za koga su se deca klela da je njihova obaveza, mora u jutarnju šetnju a nekako nema ko drugi da ga vodi, osim vas. Nekome je iskipela kafa, nekome mleko. Neko se uspavao.

Mogli bismo ovako u nedogled a pazite, ovo su samo jutarnje komplikacije. Nemojte da počnemo o onima koje uzimaju svoj puni zamah čim kročite van kuće. Prevoz, gužva, šef, banka, računi…

I hajde sad da čovek stigne da uhvati taj dan o kojem slušamo čitav život iz čuvene latinske poslovice. Carpe diem! Pa kako da ga zgrabim kad je on mene prvi ščepao, reći ćete vi. I deluje nam da ne možemo ni makac iz tog čeličnog zagrljaja.

I šta nam je činiti? Ili, što bi rekao jedan naš kolega ovde (otac četvoro dece, poznat po svom nešto crnjem ali, izuzetno sofisticiranom humoru) – ima li života pre smrti?

Naravno da ima. I baš u inat svemu, trebalo bi obući roze čarape na ozbiljno odelo, staviti paunovo pero u punđu, ići biciklom na posao, zasaditi cveće u zapuštenu žardinjeru ispred zgrade, usvojiti psa i bez nagovora dece, usvojiti i macu, praviti samo jednu teglicu meda od jagode i to van sezone, jer vam se baš za doručak prijeo svež i domaći džem, trebalo bi staviti slušalice i odvrnuti do daske omiljenu pesmu u sred pakla javnog prevoza, odgovoriti samo osmehom na zajedljiv komentar previse pedantnog kolege, trebalo bi kupiti cveće mami, plesati pred spavanje i još mnogo toga blesavog, zabavnog, šašavog, plemenitog, dobrog…

Jer, jedini naš zadatak na ovoj planeti je da uživamo i da se drugima nađemo. Zato budimo opušteni, veseli, budimo velikodušni, budimo ljubazni. Družimo se što više, širimo krug prijatelja, okupljajmo se oko nevažnih datuma sa istim entuzijazmom kao kad su praznici.

Evo, za početak, šta vas košta da baš večeras, u sred radne nedelje, okupite prijatelje oko tortilje? Tek tako. Odjednom, bez najave, bez beskonačnih priprema i nervoze. Kao da ih zovete na kafu. Slobodno preterajte, pozovite i njih deset. Zaboravite da je sutra radni dan, ako se lepo zabavite, opustićete se i neće vam biti potrebno previše sna.

A sudovi? Ma, ko ih šiša. Biće i sutra tu, posle 5. A možda neko od pozvanih i dođe da pomogne i eto opet zabave – u facu svim obavezama!

A zašto baš tortilja, možda se pitate. E pa, jer je u pitanju jedno drevno jelo koje se savršeno uklapa u današnju ludnicu i brzo, brže, najbrže življenje. Izmišljena u vreme kada je sat verovatno trajao peko 130 minuta, tortilja se brzo snašla i u ovom vremenu gde sat proleti dok si rekao keks. A niti su tada imali mašine za veš, ni auto, ni digitron, niti su rernu i ringlu palili na dugme. Pa se pitamo gde je nestalo svo to vreme koje nam moderne sprave kobajagi štede?

U svakom slučaju, da skratimo – tortilja je kraljica raskošnog ukusa i jednostavne pripreme. Zato smo odabrali baš nju.

Više od 10 000 godina, tortilja uveseljava nepca ljudi. Prvo na tlu Srednje i Južne Amerike, a od XVI veka i nas Evropljane. Ime duguje ne svojoj dugoj tradiciji, niti drevnim jezicima ljudi koji su je pravili od starta. Ime duguje Špancima koji su fascinirani okruglim hlepčićima odmah im dali naziv “okrugla tortica”, što tortilja u stvari i znači na španskom jeziku. Da nije bilo tako, danas bismo lomili jezik da izgovaramo tlaxcalli i možda bismo i odustali od nje u želji da izbegnemo zamuckivanje.

Ono što je zanimljivo je to da se tortilja odvajkada pravila od kukuruznog brašna. Kukuruz je sveta biljka i bila je osnova dijete Asteka, Maja i ostalih naroda sa tog područja. Obezbeđivala je neophodan unos skroba, bila je odličan izvor energije kao i proteina i nešto malo masti – taman koliko treba.

Tortilje od belog brašna su u stvari izmenjena verzija originalnog recepta jer šašavi Španci nisu smatrali kukuruz jestivim! Naravno, rešenje je pronađeno i bez konkistadora ne bi bilo ni belog brašna na tlu Amerike, pošto su oni doneli pšenicu na novi kontinent. Zaludan posao, ako pitate nas, i pre njih su ljudi sasvim dobro živeli na kukuruzu i ostalim kulturama. Ali, dobro, za nas potonje generacije, ispalo je dobro jer imamo više varijanti, zar ne?

Bilo kako bilo, danas se tortilja može pohvaliti bogatom istorijom i dugačkim putem koji je prešla od etničke hrane do mejnstrim jela koje prirodno podložno eklektici, i dalje doživljava najneverovatnije metamorfoze.

Nije ni čudo da je čitav jedan dan u godini rezervisan za slavljenje tortilje. Setite se toga sledećeg 24. februara i ponovite ovaj recept koji vas čeka u nastavku.

Ili, odaberite sami neko od jela koja tradicionalno sadrže tortilju – takosi, enčilade, kesadiljas…

I, zaboga miloga, uživajte – pa nek ide život gde je naumio!