U sve se meša ljubav

Bakice moja, mila…nedostaješ! Dugo nisi sa nama, boli tišina koja je ostala za tobom. Bole dani bez tebe. Otišla si ne pozdravivši se sa nama jedne zimske noći. Nisi nam se javila, nisi se pozdravila. Zašto si napustila tvoje lutkice, kako si nas ti zvala?

Sa tobom su otišli i svi oni naši dani sreće. Završilo se jedno poglavlje našeg odrastanja, našeg detinjstva. Sve dok sam imala tebe, nekako sam se osećala detinjasto, poletno. Bila si uvek tu da mi utehu pružiš, priviješ me uz tebe, zagrliš, svojim već košćatim rukama si me milovala po kosi.

Znaš, bako i dalje pamtim one suze koje si brisala krajem svoje marame dok si nas dočekivala na vratima. Fale te tvoje suze. Sve bih dala da mogu još jednom da te zagrlim, da ti pričam sve ono što sam preživljavala prethodnih dana. Bilo je svega i suza i smeha. Bilo je tuge koju nema više ko da podeli sa mnom a samo si ti to tako znala.

Kuća je nekako posebno mirisala tog dana, na voće, vruć hleba, razna jela i kolače. Baka je satima mešajući brašno, vodu, kvasac,,margarin…spremala razne hlebove…a ja i sestra kao sva radoznala deca pitala:,,Šta predstavlja ovo?, Šta sada mesiš?, Šta će biti ovo? Još koliko ti je ostalo.” Govorila je da smo to mi, naši otac i majka, tamo vinograd u onoj crnoj tepsiji naše ovce, onde u onoj plavoj sa belim tufnama njiva..A, onda se neka od nas dve seti da nema naših kućnih ljubimaca i plačnim glasom zamolimo da baka umesi iste…I naravno dobijemo odobrenje i potvrdu da će ih umesiti jer za nju je to bila zapovest. Mesi i preispituje sebe da li je sve od jela prpremila…Veli valja se da večera bude bogata kako bi kućom vladalo obilje i blagostanje. Dozvoljavala je baka da mi rendamo jabuke, uz molbu da vodimo raćuna na prstiće za čuvenu pitu.

,,Još koliko minuta i pita će biti gotova?,,, pitale smo baku dok smo mrdale nosićima upijajući miris cimeta..

…Govori nam da je ovo vreme opraštanja, mirenja ako smo sa nekim u svađi, vreme kad je porodica na okupu, poklanjanja ali ne onog materijalnog već osmeha, ljubavi, zagraljaja. Smisao jeste davanje nečega što nije opipljivo, pružanje nečeg što je neprocenjivo. I tako govori baka o običajima koje je ona donela iz njene kuće dok krajem marame briše orošeno znojem čelo.

Ostala je samo uspomena koju prekriva prašina vremena. Ostala su sećanja na dane mog detinjstva, na miris vrućeg hleba i pitu sa jabukom i cimetom, na one bakine sitne korake po sobi dok nam sprema omiljena jela.

Znam da je još uvek sa nama, da nas bodri, čuva. Nedostaje ali živi u našim srcima jer voljeni nikad ne umiru dok žive oni koji ih vole