Priča o Zdravku, princu Čarlsu i keksima od oraha i čokolade

Priča o Zdravku, princu Čarlsu i keksima od oraha i čokolade

Priča o Zdravku, princu Čarlsu i keksima od oraha i čokolade Ili Kako je jedna Jagoda zavolela poklone

Mojoj mami je jako teško kupiti poklon. Ma, šta teško! Nemoguće je! Šta da vam kažem, jedne godine je od tetke dobila ruž koji koristi decenijama, ista marka i ista nijansa, ali je tvrdila da je pokvaren. Papuče koje sam joj kupila za Božić su krive za bolove u kičmi a jednom je od jetrvine bombonjere dobila glavobolju. Trodnevnu. Kako kaže, jedva se izvukla.

Svaki njen rođendan nam je stres, svi smo u dosluhu, čujemo se po sto puta dnevno. Biramo zajedno svaki poklon i dok barem dve trećine familije ne odobri, ne kupuje se. I opet ne vredi. Tu tremu i nadu koju svaki donosilac poklona oseća u trenutku dok ga ona otvara, vrlo brzo zameni ponovni osećaj fijaska dok gledaju njen kiseo osmejak i još kiselije: Hvala, ali, znate… Pa, sad neki sulud izgovor zašto je baš ovo poslednja stvar koja joj je potrebna.

I posle svake proslave se pitamo zašto se uopšte trudimo. Onda shvatimo da je to postala neka vrsta porodičnog takmičenja. Čeka se trijumf jednog od nas. Tog jednog člana uže i šire familije koji će uspeti da slomi najtvrđi orah i kome će poći za rukom ono što nije ni najvećim profesionalcima kao što su Zubić Vila, Deda Mraz ili siroti uskršnji zeka. Ne pitajte kako svi oni gledaju nas nas zbog nje i kakvi su darovi koje nam stavljaju ispod jastuka, ostavljaju u čarapi ili kriju u bašti. Navikli smo se.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Moja mama je stvarno divna žena. Uvek tu za svakoga, spremna da pomogne, uskoči, uteši. Pomalo je stroga i ne krije to ali, iskreno se raduje svačijoj sreći i skoro uvek je izuzetno pitoma i draga. Ali, oko poklona ima neke bubice u glavi i baš zbog njene dobre prirode, svi joj gledamo kroz prste. I više od toga.

Međutim, ove godine sam se nekako pomirila da nikada nećemo uspeti. Barem ne ja. Em ćerka, em mlađa, em molerka. Tako inače ona skraćeno zove moje zanimanje akademskog slikara i profesora u srednjoj školi. Molerka. Da ne ulazimo u to.

Dve nedelje pred njen rođendan, lunjala sam po tržnom centru, tražeći bilo kakav znak sa neba šta da joj kupim. Umorila sam se i unervozila, pa sam ušla u Lagunu da bacim pogled na knjige.

Gledala sam bezvoljno naslove kada sam, kao privučena, krenula ka kuvarima. Mama ima jedan raskupusani Patin kuvar, koji joj je i alfa i omega u kuvanju. Nasledila ga je od svoje mame i nikada joj nije palo na pamet da kupi ili, ne daj Bože, prihvati bilo koji drugi. U kuvaru Spasenije Pate Marković iz 1935. nalaze se, sudeći po mojoj mami, apsolutno svi relevantni recepti. Ono što postoji van njega, kao da ne postoji. I, zaista, mamine vanilice, mafiši i ružice od kiselog testa su obeležili moje detinjstvo najlepšim ukusima i mirisima.

Pomislila sam da joj kupim novije i dopunjeno izdanje Patinog kuvara ali sam se brzo lupila po ruci. To ne bi bio jednostavno fijasko već i žestok autogol. Naime, na marginama maminog izdanja su ispisane dopune i sugestije i njene i moje mame. Odustala sam od ideje, kada mi je za oko pao jedan lepo dizajniran kuvar. Imao je veliku reč ljubav u naslovu i ispod toga divne, sočne jagode. Moja mama se zove Jagoda. U sve se meša – ljubav, autor Zdravko Gavrilović, pročitah. Otvorila sam i u opisu videla da je autor kuvao za Stinga i princa Čarlsa. Mama obožava princa Čarlsa i jako se ljuti kad joj neko skrene pažnju da je klempav.

Ljubav, Jagoda, Čarls… Delovalo mi je prigodno pa sam ga zgrabila i uputila se ka kasi, sve razmišljajući kako se ona ničemu neće obradovati pa mogu da odnesem šta hoću, odnosno, ono šta se meni dopalo.

Došao je i dan rođendana. Radovala sam se da vidim celu porodicu a još više što me ne proganja trema. Svi su predali poklone. Ni ove godine nemamo pobednika, neko je tiho promrmljao da bi mama na to dodala da sačekaju, jer „molerka“ nije predala svoj. Pa nju ovo sve jako zabavlja, pomislila sam i ne očekujući ništa, predala sam kuvar.

Otvarala ga je polako i pažljivo, produžavajući trenutak koliko god može. Kada ga je najzad otpakovala i pogledala, nije bilo ni traga kiselom osmejku. Štaviše, njena prva rečenica je bila: Opa, Zdravkov kuvar!

Malo je reći da smo se svi kolektivno frapirali. Opa je bila reč najbliža pohvali poklona ikada. Ikada.

Ono što je dalje usledilo zahtevalo je malo šećera i vode za moju tetku.

Mama je zainteresovano počela da lista, kao da nešto traži. Zadržavali smo dah koliko smo mogli, sve negde čekajući da joj se ukiseli osmeh. Međutim, on je i dalje lebdeo u krajevima usana i bio je sve samo ne kiseo. Listala je knjigu, kao da je sama u sobi.

Aha! Uzviknula je. Našla sam.

Sad smo se svi već tiskali iznad njene glave. Pogledali smo stranicu i videli recept za Cookies sa orasima i čokoladom.

Čitala je taj recept na Dijamantovom blogu (Strina, ti kapiraš kompove? Pitao je mali Miloš.) i već danima joj se jedu ali od tate ne stiže na red za kompjuter.

Veselo je zatvorila kuvar, ustala i cmoknula me uz jedno toplo hvala. Nastao je žamor, krajičkom oka sam videla kako iznervirani tata daje neke novčanice maminom bratu a ovaj mu veselo dobacuje da je opklada – opklada, tetka je uzimala već drugu kašičicu šećera a mama se pravila kao da je sve u najboljem redu.

Sledeći put kada sam došla, na stolu je stajalo brdo cookies-a. Kod tetke na godišnjicu braka, mama je umesto tradicionalnih vanilica, donela božanstven kolač sa kruškama. Za tatin odlazak u penziju smo jeli Krem karamel a kada sam samo svratila da joj nešto donesem, na bakinim porcelanskim tanjirićima (koje jedva i za slavu izvadi) čekala me Pirinčana kocka sa čokoladom. Delovalo je kao da jedva čeka bilo kakvu priliku da napravi nešto iz Zdravkovog kuvara. Tako smo u samo dve nedelje jeli i Beli kolač sa jabukama i cimetom, Savaren, čak dva puta Milfej (kod prvog nije baš skroz slušala Zdravka pa nije uspeo), domaću Bonžitu, Profiterole i Čokoladni tart sa višnjama.

Dok sam jednom prilikom jela nestvarnu Mramornu sir tortu, mama mi je priznala da je namerno napravila famu oko poklona da bi bila sigurna da će svi sa uzbuđenjem dolaziti na njene rođendane (jer, da znate, to se zaista ne propušta) i da im nikad neće dosaditi pa da počnu da izmišljaju izgovore da ne dođu. Tako je barem počelo a posle joj je postao manir. Mada, priznala mi je da nije mogla da sakrije veselje kada sam joj donela Dijamantov i Zdravkov kuvar, U sve se meša – ljubav, jer ga sve njene drugarice imaju i ona se spremala da ga naruči.

Eto, kada tad nisam pala sa stolice…

undefined

Ocenite članak
[Ukupno: 19 Prosečno: 4.5]