Moje Dobro Jutro: iz ugla trostruke zaposlene mame

Moje Dobro Jutro: iz ugla trostruke zaposlene mame

Dobro jutro iz ugla trostruke zaposlene mame

Meni ne treba budilnik. Poslednji put sam ga videla kada smo imali samo dve četkice za zube. U nekom prošlom životu. Sada ih imamo pet a  „Dobro jutro, mama!“ u tri glasa nikad nije čulo za snooze.

Malkice bih slagala kada bih rekla da je jutarnji hor mojih predivnih dečaka dovoljan da jutro započnem čila i vesela istog trenutka. I dalje mi treba barem 30 sekundi da se jasno setim da li kasnim na prvi čas, fakultet, ili posao ili je možda vreme za podoj ili lek. Nemam tih 30 sekundi. Ali, zato imam „Dobro jutro, mama! Gladni smo!“.

Tu se moj ringišpil zavrti i ne staje dok ne poljubim sve tri uspavane glavice i sa četvrtom, glavom kuće što bi se reklo, ne počnem film odlučna da ga ovaj put zaista završim. Ne uspeva mi, ali sam sigurna da ću baš ovih dana dočekati i tu špicu za kraj otvorenih očiju.

Dakle, gladni su. Pa i ja bih mogla nešto da gricnem da se malo razbudim i razmrdam. Svako jutro imamo između 17 i 23 minuta da sednemo kao ljudi, onako porodično, i doručkujemo na miru kao da nas posle toga ne čeka nešto slično triatlonu ali sa obaveznim obaranjem svetskog rekorda u brzini.

Za početak, uvek pustim muziku.

Red ispred kupatila i u samom kupatilu je sve samo ne red. To preskačem da opišem jer mi stvarno ne biste verovali. Najbliže je ži2voj kuli od ljudi, povarenoj prskalici u dvorištu koja nekontrolisano baca mlazove na sve strane i onog osećaja kada stanete ispred zvučnika na koncertu pa više ne čujete ni sebe kako mislite.

Uspevam da se kako – tako na brzinu umijem (šminkam se u kolima – jako zgodan trik, štedi vreme a ne desi se da u haosu zaboravim da našminkam i drugo oko) i obučem, dok žongliram između navlačenja potkošulje najmlađem, vezivanja pertli srednjem i potrage za Ben Ten duksericom bez koji najstariji sredom ne ide u školu (ne pitajte!).

Za to vreme, naš tata je postavio sto (uvek me dirne kad po hiljaditi put vidim duboke tanjire servirane za doručak, ali stvarno nemam vremena za cepidlačenje), polu-obučeni, polu-očešljani ali skroz veseli sedamo jer se tu točak za hrčka barem na tih, u najboljem slučaju, dvadesetak minuta zaustavi i mi smo jedna porodica koja se kikoće, mljacka, srkuće i uživa. To otprilike izgleda ovako:

Miris tostiranog hleba (izuzetak je vikend kada se širi miris tek pečenog hleba) na kome se topi Dobro jutro, pa jurimo da ga razmažemo pre nego li ga upije hleb. Zveckanje kašičica po teglama od maminog džema. Skidanje korice sa toplog mleka. Mrve, mrve, svuda mrve. Presavijanje šunke kako ne bi virila sa hleba. Brkovi od jogurta. Rovito jaje u čašicama iz mog detinjstva. Poneka fleka. Puno vike. Pevanje na glas. Kašičica meda. Brisanje musavih bradica i ustašaca. Samo jedan jedini gutljaj kafe koji stignem da popijem jer ne odolevam njihovim ostacima. Sakupljanje mrvica sa tanjira, prstom na koji se lepe zbog margarina. Naravno, olizivanje tog prsta. Do malopre prepun sto je sada prazan, naravno, ne bez buke, škripe stolica i mog: Ma, ne po parketu, koliko puta sam vam rekla… Koje niko ne čuje.

 Jutro iz ugla trostruke zaposlene mame

Jutro iz ugla trostruke zaposlene mame

Ostalo je da dodam delove odeće koja im fali, često obrnem naopako obučenu majicu, stražarim dok dobro ne operu zube (peščani sat u kupatilu pomaže), eventualno napravim sebi neku frizuru a koja nije kobajagi-namerno-nehajna punđa, pogledam se u ogledalo i istrčimo iz stana niz stepenice jer nemamo vremena ni lift da čekamo.

„Dobro jutro, komšini….“…     Ostatak se gubi u našem trku malog čopora, dovikujem i ja „Dobro jutro!“.

Dobro je stvarno. Toliko je dobro da ga često ponovimo za večeru i tada zaustavimo točak na malo duže. Ma ko šiša mrve, važno da smo srećni!

 Jutro iz ugla trostruke zaposlene mame

Jutro iz ugla trostruke zaposlene mame