Ishrana

Već tri godine radim od kuće. Napravio sam sebi kutak u dnu trpezarije i moje radno jutro počinje kada ispratim suprugu na posao a ćerku odvedem u obdanište. Moje dobro jutro počinje pre svega toga, jednim „Dobro jutro, tatice!“ i veselim đipom u naš krevet.

Moram priznati da na početku nije išlo baš glatko. Umesto da biram kravatu za taj dan, i da se išunjam iz kuće da ne probudim moje dve devojke (od kojih je jedna došla kasnije, u vidu sasvim male bebe) – ja sam bio taj koga je uglavnom budilo užurbano spremanje moje supruge za odlazak na posao. Jedan brzi poljubac, trag njenog parfema, zvuk kvake i zveckanje ključeva postali su moj početak dana. Po pravilu, odmah zatim sledi lansiranje jedne male devojčice u moj krevet, i njeno veselo „Dobro jutro, tatice!“ uz smeh koji je istovetan zvuku kotrljanja limenih lončića niz stepenice.

Trebalo je snaći se u toj novoj ulozi. I pre svega, uživati u njoj. Dovoljno je reći da nisam umeo da razlikujem dečiju pidžamu od opreme za balet, odela za maskenbal ili svakodnevne odeće. Vezivanje kose mi je bila kompletna misterija. A kuhinja mi je delovala kao prekomplikovana laboratorija u kojoj samo jedan pogrešan pokret može dovesti do eksplozije.

Sećam se tog prvog jutra. Supruga je već otišla, nekako sam obukao ćerku uz njenu svesrdnu pomoć i sada je valjalo doručkovati. Ni traga od ljubazne prodavačice i štanda sa pecivom i vrućom kafom. Udahnuo sam duboko, otvorio frižider i nemoćno uzdahnuo. Prepun frižider kao da mi se rugao što pojma nemam šta ide sa čim, tj. šta zaista doručkuju tatine princeze.

Tu mi je pomogla moja baka. Setio sam se letnjeg raspusta i doručka koji me uvek čeka spremljen na stolu tog prvog jutra kod nje. Hleb sa zlatnom koricom, isečen na savršene kriške, ni tanke, ni debele. Dedina sušena šunka, teglica planinskog meda, teglica bakinog džema od kajsija, pa onda jedna sa džemom od šljiva, velika šolja svežeg mleka i naravno slatko od šumskih jagoda. Sve domaće i ručno pravljeno. Osim Dobro jutro margarina bez kog se moja baka nije vraćala iz bakaluka. Ništa mi nije bilo slađe od tog prvog jutra letnjeg raspusta. Sećam se kako se baka pomalo mrštila što sam prve kriške uvek voleo da jedem klot sa margarinom, što bi ona rekla. Tek kada bih dobro osetio ukus svežeg hleba, navalio bih i na njene džemove i sveže mleko. Dečija radost se zove takav doručak. Sasvim opravdano ime koje je potpuno fasciniralo moju ćerku. Od tada, doručak zovemo radovanje.

Umesto da to jutro provedem u kancelariji zatrpan tonom dokumenata, ja sam radio copy paste bakinog doručka. Osmeh na licu moje princeze je takođe bio copy paste mog osmeha od pre 30 i kusur godina. Zajedno smo izvadili sve upotrebljivo za sendviče iz frižidera ali smo se oboje tog jutra zadržali na klot hlebu i margarinu (sreća da je i moja supruga nasledila od svoje bake naviku da se iz bakaluka ne vraća bez Dobrog jutra). Od kad pamtim, to mi je najslađi doručak ikada.

Posle je sve išlo lakše i lakše. Savladao sam mnoge stvari. Recimo, supruga mi zavidi na umeću pletenja riblje kosti frizure ali i na tome kojom brzinom se dete obuče samo pred doručak, kako poslušno seda i kako izdašno jede. Jasno vam je valjda da tajnu te veštine dugujem svojoj baki. Posle doručka, pardon, radovanja, sledi vesela šetnja do obdaništa, kupovina novina, jedna kafica na miru i tek tada poželim dobro jutro i kompjuteru. Vikendom pustimo mamu duže da spava, a kad ustane, mi smo već za postavljenim stolom: Dobro jutro, ljubavi! Dobro jutro, mamice, dođi da se raduješ sa nama!